Kao što je već odavno poznato, deca koju njihovi vršnjaci maltretiraju u školi, imaju veće probleme u drugim oblastima svog života. Nova otkrića su pokazala da postoje bar tri faktora u dečijem ponašanju koja vode ka društvenom odbacivanju, a svi su povezani sa dečijom nemogućnošću da primete i odgovore na neverbalne znake njihovih drugova.
U SAD, od 10 do 13 posto školske dece iskusi neki vid odbacivanja od svog društva. Osim što izaziva mentalne probleme, zlostavljanje i socijalna izolacija za maltretiranu decu najčešće znači i lošije ocene, odustajanje od škole ili probleme sa drogom i alkoholom.
Vodeći istraživač čikaškog "Rush Neurobehavioral" centra Clark McKown kaže da je to jedan od problema kome se ne posvećuje dovoljno pažnje: "Najveća potreba svakog ljudskog bića je da bude prihvaćeno i voljeno od strane drugih ljudi. Međutim, naša deca su stranci u svom okruženju. Ne razumeju osnovna pravila funkcionisanja u društvu, i njihove greške su uglavnom nenamerne", kaže on.
A kako dodaje Richard Lavoie, stručnjak za socijalno ponašanje dece, "socijalne veštine koje deca steknu igrajući se napolju ili drugde, pokazuju se kasnije u životu". "Slobodno vreme, tj. vreme kada se deca druže bez usmeravanja nekog autoriteta, je vreme kada deca eksperimentišu sa oblicima odnosa kakve će imati kao odrasli".
Prema McKown-ovom istraživanju, deca sa socijalnim problemima su takođe imala problema u bar jednoj od tri različite oblasti neverbalne komunikacije: opažanja neverbalnih znakova; razumevanja njihovih socijalnih značenja; i, na kraju, nalaženja načina da reše socijalni konflikt.
Dete, na primer, jednostavno ne može da primeti nečiji namršten, nestrpljivi pogled, ili da razume šta tapkanje nogom znači. Ili, može da ima problem u načinu da izmiri svoje želje sa željama svojih prijatelja. "Važno je da se lociraju područja u kojima se dete slabo snalazi, i onda da se uporno radi na njima", kaže McKown.
Richard Lavoie daje pet saveta kako pomoći deci koja se ne snalaze najbolje u odnosima sa drugovima:
1) Pitajte dete šta se desilo i saslušajte ga bez osuđivanja.
2) Upitajte dete da li može da pronađe svoju grešku (često deca znaju da je neko povređen ili iznerviran, ali ne shvataju svoju ulogu u tome).
3) Pokušajte da pomognete detetu da shvati svoju ulogu tako što ćete ih postaviti na mesto druge dece (npr. "Kako bi se ti osećao/la kada bi neko drugi sve vreme ljuljao na ljuljašci, ne dajući nikom drugom?").
4) Napravite zamišljeni ali sličan scenario, gde dete može da napravi neki drugi, prihvatljiv izbor (npr. "Ti se igraš u pesku sa svojim igračkama, a tvoja drugarica hoće takođe da se igra sa tvojom lopaticom. Šta ćeš uraditi?").
5) Dajte detetu "socijalni domaći zadatak", tražeći od njega da vežba novostečene veštine: "Sada kada znaš da je važno deliti stvari, hoću da vidim šta ćeš sutra podeliti i sa kime".
