Pre četrdesetak godina preterana gojaznost je predstavljala mali problem (ako je uopšte i postojao) – kako za obične ljude, tako i zdravstvene radnike i vlade širom sveta. Danas, debljina, preterana gojaznost, ili ono što se u Americi naziva "obesity", jedan je od najvećih izazova, kako nutricionističkih, tako i ekonomskih, i raširen je poput zaraze gotovo po celoj planeti.
Znate ono žensko "Predebela sam", "Opet sam se ugojila", "Moram na dijetu", "Ne mogu više ni u šta da uđem", i slične tužbalice? Pa, možda nešto ima u njima – procena je da skoro 14 odsto žena na svetu spada u ovu kategoriju ‘preterano gojaznih’, za razliku od 1980. godine, kada je taj procenat bio 7,9. Ni muškarci nisu mnogo bolji – broj debeljuca, da upotrebimo eufemizam, se udvostručio među muškarcima za prethodnih tridesetak godina – od 5 odsto 1980. njihov broj je porastao na 10 odsto. Američki Centar za kontrolu i prevenciju oboljenja predviđa da će u SAD stopa preterane gojaznosti 2030. skočiti na čak 42 odsto stanovništva. Takođe, procenjuje se da svake godine tri miliona ljudi umre zbog raznih bolesti izazvane prevelikom gojaznošću. Još šokantniji podatak je da čak 70 odsto odraslih Amerikanaca i 17 odsto tinejdžera i dece ima neki problem sa težinom – bilo da su ‘bucmasti’ ili spadaju u ovu ‘obesity’ kategoriju – tek, imaju malo ili mnogo kilograma više.
Kako izgleda slika sa apsolutnim brojevima? Jedna studija tvrdi da, ako bi se sabrao sav višak kilograma kod svih gojaznih ljudi, brojka bi dostigla 15 miliona tona. U prevodu, to je masa 242 miliona ljudi sa prosečnom težinom.
"Dobro, pa šta? Volim da jedem, i ostavite me na miru", mogao bi se naći prozvan neko sa viškom kilograma. Problem je, pogađate, u parama, inače se verovatno ne bi dizala bilo kakva frka: lečenje bolesti povezanih sa debljinom, poput srčanih oboljenja ili dijabetesa samo u SAD iznose 147 milijardi dolara godišnje, odnosno jedna petina svih troškova koje SAD izdvaja za zdravstvo.
No, šta je to, zapravo, preterana gojaznost? To vam je ono kad imate indeks telesne mase (Body mass index – BMI) veći od 30; osobe sa "zdravom težinom" imaju ovaj indeks između 18,5 i 24,9. Profesorka nutricionizma zanimljivog prezimena, Marion Nestle, sa njujorškog univerziteta tvrdi da je američka vlada kriva za pogrešan izbor hrane koji ljudi prave i posledičnu gojaznost: "Gojaznost je počela da raste tokom ’80-ih, kada je Wall Street naterao proizvođače hrane da prave i prodaju hranu na veoma surovom, nadmećućem tržištu. Proizvođači su morali da nađu načine da ljudi kupe što više njihove hrane – i u tome su i uspeli. Fokus kompanija se sa zdravlja preneo na profit, a vladine mere su takođe promenile odnos ljudi prema hrani – davane su velike subvencije za kukuruz, pšenicu, soju, a šećerna industrija je omogućavala farmerima visoke prihode za svoje proizvode. Tako da su žitarice uzgajane jeftino, proizvodnja hrane se povećala, a povećao se i broj kalorija u prosečnom obroku".
Tako je krenuo začarani krug – jeftina hrana je podsticala proždrljivost, a povećan unos hrane je doveo do gojaznosti. "Danas, za razliku od ranih 80-ih, potpuno je društveno prihvatljivo da se obeduje na više različitih mesta, češće i u većem obimu, a za decu da redovno konzumiraju brzu hranu, grickalice i sokove", kaže doktorka Nestle.
Gradonačelnik Njujorka Michael Bloomberg je, kao meru borbe protiv gojaznosti, predložio zabranu prodaje velikih bezalkoholnih napitaka prepunih šećera u restoranima brze hrane, bioskopima i uličnim kioscima. Jedno istraživanje Reutersa je otkrilo da je industrija hrane i pića potrošila 1,5 biliona (hiljada milijardi) dolara da bi se odbranila od uvođenja poreza na bezalkoholna pića i marketinških restrikcija, a u dva SAD grada u kojima su takve takse ipak uvedene, uspeli su da organizuju referendum na kome su se ti porezi ukinuli. Kao svoj doprinos, Walt Disney kompanija je nedavno objavila da će od 2015. godine prestati da emituje reklame nezdrave hrane na svojim TV kanalima.
Šta na ovo kaže već citirana profesorka Nestle? "Pojedinci neće početi da donose odluke o zdravoj ishrani pre nego što administracija ne povuče neke poteze. Ljudi smatraju da su voće i povrće veoma skupi. Indeks cena voća i povrća je od 1980. porastao za 40%, dok se isti indeks za grickalice i nezdrava negazirana pića smanjio za 20 ili 30%. Prema tome, nešto nije u redu sa cenama hrane, a to ide na dušu državnim propisima. Mislim da moramo da napravimo društvo koje olakšava ljudima da se zdravije hrane".
