Šuplja kost

Teleća kolenica – 1 kom; koncentrat paradajza – 2 kašike; tabasko sos – 1 kašičica; šećer; tucani beli biber; peršunov list; ruzmarin; ulje; brašno; so

Italijani, očigledno krivci što se jelo univerzalnog naziva (oso buko) proširilo celom planetom, došli su na kraju i kod nas. Iako su nam najbliži, najviše vremena je prošlo dok smo teleću kolenicu počeli da pripremamo na neki drugačiji način nego što je »na prosto« – pečeno u rerni s krompirom.

E, sada: kako se jelo proširilo diljem kontinenta, tako su nastajali i razni načini za pripremu šuplje kosti. Redovni čitaoci Malog kuvara znaju za originalni (italijanski) način kuvanja. Evo domaće varijante. Na najboljim tradicijama domaćina, naravno.

Šuplja kost je teleća kolenica, ali prethodno pripremljena kod kasapina znalca. Kolenica valja da se testerom (nikako satarom ili kakvim drugim nasilnim načinom) iseče na komade debljine tri centiumetra. Da oko šuplje kosti ucelo ostane meso. Ovakve »šnicle« se posole, uvaljaju u brašno, pa na vrelom zejtinu proprže s jedne, pa s druge strane. Da se uhvati korica.

Meso (naravno pazeći da se ne odvoji od koske) ostavi se na stranu, a u dubljem sudu gde se pržilo pripremi dalje: sos od dve kašike koncentrata paradajza, jedne kašika otrovno ljutog ajvara (ili kakvog ljutog paprika-pirea, odnosno tabasko sosa), kašičice šećera, isto toliko belog tucanog bibera, seckanog peršunovog lista i grančicom izmrvljenog ruzmarina.

Ovo se prodinsta petnaestak minuta, a onda među sos zdenu komadi kolenice, sud poklopi, pa krčka dok meso i pored same koske ne postane mekano.

Oso buko se, naravno, može praviti na još milion raznih načina kako širom sveta (čak i u Maleziji) rado čine. Ali, to je pitanje mašte. Jedino gde nema mašte jeste ono osnovno: oso buko.