Svako ima svog faforita u umetnosti, neko voli Ticiana, neko Dalija, neko Pikasa. I upravo nas to određuje kao pojedince, pokazuje našu pravu suštinu i ono što nam zapravo nedostaje kako bi bili celovita ličnost.
O tome piše Vilhelm Voringer istoričar umetnosti, dodajući još da nam ljubav prema određenim umetnicima pokazuje i zašto se zaljubljujemo u ljude određenih karakternih osobina.
Nakon istraživanja sa određenim grupama ljudi Voringer donosi zanimljive zaključke.
Grupa ljudi koji su bili smireni voleli su da gledaju Gojine slike, Dalijeve, Karavađove.
Ovim umetnicima nisu naklonjeni plašljivci, ljudi koji su skloni strahovima. Oni su više okrenuti Ticijanovim slikama, vole šarolikost Šagala.
Objašnjavajući dalje sklonost ka pojedinim slikama i umetnicima Voringer smatra da su naše sklonosti zapravo odraz naše neravnoteže. Težimo za ljubavlju i lepotom pa tako kvalilfikujemo umetnost ali i ljude oko nas.
Otuda su nam neki ljudi privlačni a drugi nisu. Dakle, odabiramo ili se zaljubljujemo u ljude koji imaju one kvalitete koje mi nemamo. Odbojni su nam oni za koje mislimo da će loše uticati na naše loše osobine.
