Iz Pirota smo krenuli autobusom iz "Ko to tamo peva", ili njegovim veoma bliskim rođakom. Pojma nismo imali šta nas očekuje. Truckanje. 38 kilometara za dva i po sata, nije loš prosek? Za to vreme smo upoznali (zapravo, on se upoznao sa nama) strica jednog poznatog političara (bar tako kaže, time se malo hvalio, a malo ga je bila sramota), shvatili da se "stric" farba u neku čudnu nijansu teget boje, te više puta ljubazno odbili da potegnemo rakiju iz plastične flaše kojom su se, između polurazumljivog dovikivanja, častili pomenuti stric i njegov pajtaš. Stigli. Bili smo glavna priča u selu – čitav odbor je izašao da nas dočeka, delom da nam pokažu gde nam je kuća, pošto prvi put dolazimo, delom da vide ko je to stigao.
Dojkinci su poslednje selo na Staroj planini kada se pođe iz Pirota, a pre Dojkinaca je još jedno selo živopisnog imena – Brlog. Dojkinci su nekad bili veliko selo – postojala je škola, pa čak i biblioteka. Postoje i danas, samo su u ruševinama. U selu su ostali samo starci (i starice, dakako). Jedino dvoje dece (blizanci) koji su ostali u selu, pošli su ove godine u školu – u Pirotu. Tako, Dojkinci polako odumiru i sve je više praznih i napuštenih kuća…
Po strukturi, selo nije razbacanog tipa, kako bi se očekivalo od jednog pristojnog planinskog sela – nekad, kada je sve vrvelo od života, stoka je držana u pojatama iznad sela a kuće su bile jedna uz drugu, kao u kakvom ušorenom vojvođanskom mestu. Nema prodavnica – postoje zadruge u kojima se odvija sav društveni život, gleda se "Bolji život", ispred se može popiti po koje pivo ili rakijica, a mogu se i pazariti neke stvari poput pašteta, keksa, čokolada… Mleko, hleb, sir, povrće se, dabome, prave i dobijaju na licu mesta, iako postoji neka vrsta pekare (zapravo otvorene prikolice kamiona) u kojoj se, po još neutvrđenom rasporedu, može i kupiti hleb. Kroz selo protiče reka, i uopšte, Stara planina je prepuna vode – nakon svake kiše prosto iznikne potočić gde god da pogledaš. Priroda je… ah. Lekovita. Vreme se veoma brzo menja, i desi se da se u jednom danu promene i sunce i kiša i oblaci, pa ponovo grane sunce…
Tokom boravka u Dojkincima, dogodio se 7. juli koji se proslavljao u SFRJ – za neke je to bio "početak bratoubilačkog rata", za neke "Dan ustanka Srbije u II svetskom ratu". Tek, 7. juli se i dalje obeležava u mestu Vrelo, nekih 8 kilometara od Dojkinaca, i, izgleda da je za stanovnike Vrela vreme stalo tamo negde krajem 70-ih godina… još se igraju kozaračka kola, iznose trobojke i petokrake, i verovatno još nije stigla informacija da je Drug Tito umro. Eventualno, javljeno je da mu je nešto loše u poslednje vreme…
A sad, zamislite nakon celog dana provedenog u hodanju, pentranju po planini, obilaženju manastira iznad Vrela (više nego ljubazno bili dočekani, sa kafom i sitnim kolačima), i gledanja opštenarodnog veselja povodom Dana ustanka, da treba da pešačite 8km natrag do Dojkinaca, a oblaci se smrkli i samo što ne krene pljusak? Loše nam se piše, zar ne? O, kako ste u krivu. Jedna od lepših stvari koje smo iskusili. Na sreću, N. je ponela kišobran, te smo polako, zagrljeni (zbog kišobrana, da bismo stali!) nogu pred nogu po kiši prepešačili put do kuće. Jedna veoma lepa šetnja, kažem vam…
Nakon dva dana se naviknete da je potpuno normalno da vam se prispava oko 9 uveče, i da se sami od sebe, bez trzavica i alarma budite oko 7, pola osam ujutro (kada bih samo uspeo to da uradim dva dana zaredom ovde, u gradu)… Onda, zna se – umivanje u dvorištu, poljski WC, jutarnje razgibavanje, sve natenane, pa onda najopuštenije moguće ispijanje kafe na svetu (na terasi, zapravo), i nikuda ne žuriš… To je zapravo jedan od najjačih utisaka – za sedam dana smo se odmorili kao nikad u životu. Nikuda, ama baš nikuda ne žuriš, šetaš se po okolini, bereš šumske jagode i pokušavaš da praviš umetničke fotke… nikoga ne poznaješ u selu (ili, skoro nikoga), a opet se svakome uljudno javiš kada ga sretneš, i to ti deluje kao nešto najnormalnije. Zamišljam da se u Beogradu javim svakom pored koga prođem, i nešto mi ne ide… A prva stvar po povratku koja mi je nedostajala su bili – petlovi. Nemam nikog po selima, niko nam nije slao sir i kajmak ’93-će, u selu (bilo kom selu, kao takvom) sam, pre Dojkinaca bio, možda, dva puta… a nedostaju mi petlovi. Neverovatno.
Nedostaje mi nedostatak žurbe. Osećaj da dan traje mnogo duže od 5-6 sati, kakvim ga doživljavam kao zarobljenik betona, pardon, glavnog grada. Nedostaju mi filozofiranja sa N. na terasi, uz jutarnju kafu, o otuđenosti ljudi iz gradova, potrebi da čovek bude povezan sa prirodom, sa zemljom, sa korenima… Nedostaje mi čitanje knjiga – za tih sedam dana sam pročitao onoliko koliko za naredne pola godine (dve)… Uh. Fali mi Stara planina. Gotovo, kupljen sam.
