Iza imena Braća Burazeri "kriju" se dva mlada vrhunska dizajnera – Nikola i Nenad Radojčić iz Beograda. Na svojim mekintošima oni već godinama stvaraju vizuelni identitet kuće B92, ali i celog Beograda. Oni su autori vizuelnog identiteta: Jelen Live festivala, održanog u Beogradu u septembru, na kom su nastupali Happy Mondays, naslovnice za ploču "Puzzle Shock" jednog od najuspešnijih hip-hop izvođača u Srbiji, Marčela, kao i video-rada umetnika Mrđana Bajića, koji je na Bijenalu u Veneciji predstavljao Srbiju ove godine. Braća Burazeri su dobitnici BizArt nagrade za 2006. godinu, nagrade za najušpenije partnerstvo sektora kulture i dizajna sa poslovnim sektorom. Ukoliko u tri reči želite opis njihovog stila, te reči su urbano, urbano, urbano! Njihov dizajn je prepliten sa muzikom, ona ih inspiriše ali i oslobađa. Od muzike je sve krenulo, od nje ili njene "nuspojave” – umetnosti grafita.
Nikola: Uvek smo imali afinitete prema vizuelnim umetnostima i prema muzici, više nego prema svemu ostalom. Obojica smo išli u gimnaziju i niko nas nije usmeravao već smo u nekom trenutku samo odlučili. Prelomni trenutak je bio kada smo krenuli da se bavimo grafitima. Onda smo shvatili da je to ono čime želimo da se bavimo celog života.
Neca: Od grafita, ka ozbiljnom dizajnu.
Iako su stencili stigli u Srbiju tek nedavno, pre deset godina – kada su počinjali, Nikola i Neca su svoje grafite crtali slobodnom rukom. Vežbali su na i u školi, a inspiraciju i šablone "skidali" su sa interneta i iz stranih magazina. Završili su Desetu beogradsku gimnaziju koja im je bila u komšiluku. Nikola je pre svega nekoliko dana diplomirao na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, dok je Neca i dalje student Više politehničke škole, odseka za grafički dizajn. Pre ovih studija, Nikola je pokušao da upiše Fakultet primenjenih umetnosti.
Nikola: Dva puta sam pao na prijemnom na Fakultetu primenjenih umetnosti, na odseku za grafiku i knjigu. Krenuo sam i treći put da se spremam, međutim kasno, i počeo sam da radim tako da sam sam odustao. Uostalom, roditelji ne bi mogli da podnesu da plaćaju moju školu, a ja ne bih mogao da studiram ako bih morao da radim.
Neca: Poučen Nikolinim iskustvom, odmah sam upisao Višu politehničku, grafički dizajn, i još uvek studiram. Na drugoj godini sam i nadam se da ću završiti – realno zbog papira, ne zbog nekog znanja, s obzirom na to da tamo ne mogu steći znanje koje već nisam u poslu. Koliko je u suštini za dizajn kojim se vi bavite bitna škola?
Nikola i Neca: Bitna je. Dosta stvari naučiš u školi, ali su bitniji talenat i interesovanje. Najbitnije je da se ložiš na to što radiš. Da, prava reč je da se ložiš! Na svim predavanjima kao najbitniji detalj ističu passion – posvećenost i strast. Mada, to je bitno da imaš kojim god poslom da se baviš.
Da li je bitnija tehnika ili ideja?
Neca: Mora da bude sklop obe. Naravno bitnija je ideja, ali je neophodno da poznaješ tehniku da bi ideju mogao da sprovedeš u delo.
Nikola: Kada smo počinjali, krenuli smo bez kompjutera iako je u svetu već bio standard dizajnirati i baviti se bilo kojom umetnošću na računaru. Crtali smo slova peške – rukom. A od tada je sve napredovalo. Lakše je doći do informacija, softvera i tutorijala za programe. Danas je sve bliže, ali nije dizajner svako ko uzme da instalira softver i kaže: "Sada ću ja to da provalim" – ne. Treba da provališ i radiš mnogo, ali je najbitnije nešto što imaš u sebi. Mladi ste i bavite se ovim poslom tek nešto manje od deset godina. U samom ste vrhu dizajna kada govorimo o Beogradu.
Koliko je teško bilo na samom početku, kada si neafirmisan, probiti se i dokazati da vrediš?
Nikola: Obojica smo se vodili idejom da šta god da radiš, ako radiš kvalitetno, to prosto mora da izađe u prvi plan. Možeš da se guraš koliko hoćeš, ali je jako bitno da svaki posao radiš kao za svetsku nagradu za dizajn.
Koliko su seminari, kursevi i neke dodatne škole bitni za dizajnera?
Neca: Naravno, treba da znaš šta se dešava u svetu. Trendovi, moraš to pratiti ako si u vrhu i želiš da ostaneš u vrhu. Stalno kopamo nešto novo bilo da su to seminari ili internet, časopisi…
Nikola: Stalno menjaš nešto i na izvoru si novih stvari i inspiracije. Uvek se trudimo da napredujemo, ali se često dešava da ne radimo baš ono što nam leži. To umeju da budu teške situacije, kao da ideš protiv sebe, ali se na kraju uvek izborimo. Postoji jedan broj radova na koje smo baš ponosni.
Ko su vam bili idoli kada ste počinjali da se bavite dizajnom?
Nikola: Kada smo počinjali, uzori su nam bili uglavnom ljudi odavde – Coba i Slavimir Stojanović. Danas, definitivno Mitch i Swift – ne bave se advertajzingom već svoj artwork prodaju kroz dizajn. Bave se i tipografijom i dizajniranjem fontova, odlični su ilustratori i obojica rade Straight No Chaser, časopis koji se orijentisao ka nu jazzu i hip-hopu. Koje god uzore da imamo, to su ljudi iz sveta muzike, oni koji se bave dizajnom za muziku. Najveći deo naših radova jesu flajeri i omoti za diskove i ploče. Jedan od uzora nam je Vladimir Veličković, slikar.
Koliko ste objektivni prema svom radu?
Nikola: Mislim da smo strogi. Hoćemo da imamo visoke standarde. Svaki sledeći rad mora da bude bolji od prethodnog! Gde smo sve nailazili na vaše radove, a da to možda nismo ni znali, i na šta ste posebno ponosni?
Neca: Jelen Live festival (grafički dizajn i reklama), Exit festival – main stage grafika (2006), kampanja za Vladu Divca…
Nikola: Radio sam izložbu "Zemlja viđena očima neba" na Kalemegdanu. To su stvari koje smo radili u poslednjih nekoliko meseci a koje možete da znate. Radio sam flajere i plakate za dosta muzičkih dešavanja, Color De Lux izložbu u Ozonu, majice i šolje za B92 su nešto na šta sam posebno ponosan, omot za cd Romano Suno 2 i Marčela ali i novi omot za Skaj Viklera koji će tek da izađe. Još čekam da izađe iz štampe i specijalna DVD kolekcija "Nezavisni za istinu". Ponosan sam na neke plakate koje sam radio za sebe i koje imam kod kuće.
Koliko poznajete i pratite kolege iz regiona? Uporedite mi dizajn u Srbiji i okolnim zemljama.
Neca: Kako idemo ka istoku, malo je "zapuštenije" dok je zapadno drugačija situacija.
Nikola: Slovenci i Hrvati su napredniji. Ako radiš, recimo, u velikoj firmi, jako ti je bitno da je tvoj nadređeni svestan da mu tako nešto treba. Kod nas su takvi ljudi malo zatucaniji, imaju slabo razvijenu svest o tome šta im treba i šta žele. Bitno je da znaju šta ne žele kad im pokažeš ono što si uradio. 🙂 To je vrlo česta pojava, pogotovu kad stvar dizajniraju direktori i brand menadžeri.
Neca: Mada je sada i kod nas počelo sve da se razvija. To vidiš po ambalažama koje se menjaju. Flašice za vodu su super dizajnirane. Voda voda ima fenomenalan dizajn!
Nikola: Fakat da je dizajn još jedan trošak u procesu proizvodnje, ali je bitno da ljudi imaju svest da im to treba i da im znači za sopstveni interes. Voditi računa o dizajnu, ukoliko poseduješ ili vodiš kompaniju, jeste bitno kao i šta ćeš ujutro da obučeš ili da li vodiš računa o ličnoj higijeni.
Neca: Odelo možda ne čini čoveka, ali ga upotpunjava.
Koliko je u Srbiji razvijena svest o potrebi za dobrim dizajniranjem identiteta?
Nikola: Jedna od tema o kojoj se u poslednje vreme dosta pričalo u grafičkom dizajnu bio je logotip za Olimpijske igre u Londonu 2012. godine. Digla se prašina zato što je logotip atipičan. Kod nas, kada se radi tako nešto, raspiše se javni konkurs koji je vrlo često namešten. Budžet je mizeran u odnosu na tih 400 000 funti koliko je agencija dobila za celu knjigu standarda i vizuelni identitet Olimpijskih igara. Kod nas još uvek tako nešto ne može da se desi. Grad Mančester ima svog kreativnog direktora, mi imamo Boru Đorđevića koji je jedno vreme bio zamenik ministra kulture. Ne moramo dalje da pričamo.
Tanja Bogdanov
Izvor: www.rezmagazin.com
