Dakle, ljubav ne postoji. Mislimo, postoji, ali ne na način kako mislimo. Psihološkinja Barbara Fredrikson je analizirala holivudske predstave o pravoj ljubavi i srećnim krajevima, kao i o „pravoj osobi“ u svojoj novoj knjizi „Love 2.0.“. Dakle, dugoročna, trajna, ljubav koja traje u svakom trenutku biološki ne postoji. Kada se kaže „biološki“ misli se na biohemijske reakcije povezane sa ljubavlju, ponekad nazvane „love drug“, koje podrazumevaju lučenje hormona kao što je oksitocin (koji ljude tera na grljenje, maženje i slično).
Dakle sa ovom, potpuno neromantičnom slikom ljubavi u 2013. ima li na vidiku dobrih vesti? Da, ima. Mi stvarno iskusimo ljubav, ali ta emotivna reakcija je „mikro-trenutak pozitivne rezonance“. Zvuči seksi, zar ne. To znači da mi volimo partnere u mikro-trenucima, ali takođe preživljavamo tu ljubav i sa prijateljima, kolegama i potpunim strancima.
Dobra vest je da ljudi koji se osećaju usamljeno u danima poput Dana zaljubljenih jer nemaju partnera, ne treba da odustaju od singl života ili beskrajno žude za ljubavnikom u bocama crvenog vina.
Razmišljanje o ljubavi samo kao o romansi ili posvećenosti koju delite sa tom posebnom osobom, kako izgleda većina ljudi praktikuje, svakako ograničava zdravlje i sreću koju dobijate (kada ste u vezi).
Za one koji imaju tu „pravu i večnu ljubav“ sve je lako, ali treba reći da je ljubav moguća i realna za sve ostale iako ne dolazi u istom obliku. Ljubav je nešto što možete osećati bez obzira na svoj status veze.
Photo: Flickr
