Ima ljudi koji uvek, uvek i uvek kasne. Kada to urade prvi put, nije važno, ako im se desi ponovo, hm, pa dobro a već sledeći, čoveče pa dokle.
Mogu li se oni opametiti i poštovati druge a ne da vas ostave da dreždite na kiši, suncu, ispred pozorišta ili da čekate sa još njih pedeset iz autobusa koji je krenuo na skijanje u Francusku da taj genije dođe.
Julie Morgenstern autorka knjige “Time Management From the Inside Out” smatra da, pre svega, ljudi koji kasne moraju dobro da razmisle o važnosti brzine i spremnosti. Zavaravati se da su slobodnog duha i fleksibilni, a drugi previše kruti koji moraju da se menjaju a ne oni, nije pravi put. Dakle, vi koji kasnite, počnite da razmišljate o dobrom korišćenju vremena koje imate za sebe i druge.
“Pogledajte koliko vas košta to što ne znate s vremenom i uvek kasnite i šta biste dobili da ga dobro koristite i stižete na vreme”, savetuje Morgenstern i dodaje da je važno shvatiti da vaše kašnjenje uznemiruje druge ljude, a stvara stres i onome ko kasni.
“Mislim da je nivo stresa kod onih koji kasne vrlo visok. Oni žure, brinu i hvata ih teskoba. Kad napokon stignu, prvih par minuta provedu izvinjavajući se, smišljajući izgovore. Jedna od koristi stizanja na vreme je eliminisanje stresa.”
Posledice hroničnog kašnjenja dublje su nego što biste pomislili, kaže psiholog Linda Sapadin, autorka knjige “Master Your Fears”. “Stvarate reputaciju, a ta reputacija je vrlo loša. Ljudi osećaju da vam ne mogu verovati ili osloniti se na vas, a to utiče na kvalitet međuljudskih odnosa. Utiče i na samopoštovanje.”
Kašnjenje je zapravo sebičnost.
