Ako ponekad pričate sami sa sobom ne sekirajte se. To nije znak ludila, nego zdravog razuma pa čak i genijalnosti, tvrde britanski psiholozi.
Dakle, većina ljudi ima unutrašnji glas, onaj koji vas vodi, podstiče i pohvaljuje, ali i koji vam se ruga. Taj glas ostaje u našim glavama gotovo sve vreme, ali povremeno, da toga niste ni svesni, tu misao izgovarate glasno.
I to nije nikakav znak luidla, nego način na koji mozgu dajete konkretna uputstva i naredbe i mozak tako postaje više fokusiran.
Psiholozi navode kako je to govor koji automatski koristimo još od ranog detinjstva. Deca, ističu psiholozi, često pričaju sama sa sobom i to instinktivno, što je jedan od načina na koji uče.
Međutim, naša nas okolina, zbog neznanja, kao decu ućutkuje i govori da ne pričamo sami sa sobom, upravo zbog raširenog verovanja kako je reč o poremećaju.
Ali, psiholozi tvrde suprotno – ako imate nešto da kažete, recite to naglas, jer upravo je tišina greška.
