Različite osećaje u našem telu uvek možemo da registrujemo, ali osećanja doživljavamo samo povremeno, u nekim situacijama. Da li ćemo doživeti neko osećanje ili ne, ne zavisi od situacije već od toga kako smo je mi shvatili i ocenili.
Emocije doživljavamo onda kada ocenjujemo situaciju kao veoma važnu. Ako smo je ocenili kao važnu na negativan način, zato što mislimo da je u njoj ugrožena neka naša vrednost, tada ćemo osetiti neprijatno osećanje. A ako situaciju ocenjujemo kao važnu na neki pozitivan način, rezultat će biti prijatno osećanje. Što smo situaciju ocenili kao važniju, to će i osećanje biti snažnije.
Šta osećamo onda kada ne procenjujemo da smo u nekoj važnoj situaciji? Tada i ne razmišljamo o svom doživljaju, a ako obratimo pažnju, tada možemo da primetimo da ne osećamo nijednu emociju. To osećanje neosećanja je ravnodušnost, piše "Politika".
U našem jeziku ravnodušnost često ima negativno značenje. Ovaj pojam primenjujemo da bismo opisali nekoga ko bi trebalo da nešto oseća, ali on to ne oseća. Njemu "ravna duša" znači – ravnodušan je. Zato neki to osećanje neosećanja opisuju kao smirenost.
Kada je neko ravnodušan u odnosu ne neku konkretnu situaciju, on pokazuje da ne smatra da ta situacija ugrožava njegov sistem vrednosti. Kada neko ravnodušno posmatra kada jedna osoba maltretira drugu ili muči životinju, on pokazuje da ne saoseća sa žrtvom, da mu je svejedno kako se ona oseća i šta će biti sa njom. Zato je nekada ravnodušna reakcija izraz pasivnog neprijateljstva. Ravnodušnost može da bude način izražavanja prezira.
Kod nekih ljudi, ravnodušnost je povremena reakcija na neke osobe ili neke situacije, tako da je zovemo situaciona ravnodušnost. Kod drugih, ravnodušnost može da bude pretežni odnos prema životu, prema svetu i okruženju, tako da je zovemo strukturna ravnodušnost ili apatija. Pojava apatije je znak da neko nema više želja, da ne vidi važne ciljeve pred sobom, da više nije emocionalno povezan sa svetom, da mu više ništa nije važno. Ovoliko ravna duša može biti znak da je neko odustao od života. Zato je apatija veoma težak poremećaj koji je sastavni deo teške duševne bolesti – šizofrenije.
Kada se u nekom društvu ili zajednici, tokom dužeg vremena događa veliki broj negativnih stvari, tada ljudi koji su deo tog društva, a da bi se zaštitili od vlastitih neprijatnih emocija, počinju da podižu pragove svoje osetljivosti. Rezultat je da pripadnici zajednice kolektivno oguglaju – da ono što ih je ranije uzbuđivalo, više nema tu moć. Zato je društvena i politička apatija jednog društva veoma važan znak da tom društvu treba pomoć.
