Oliver Emberton je poznati preduzetnik, muzičar, progamer i bloger. A njegov poslednji tekst "Život nije fer, ali problem je što ti ne shvataš poentu” je hit ove nedelje na internetu. Prenosimo ga u celosti:
Osim ako niste uspešni, veći deo života činiće vam se nepodnošljivo nepošten.
Ali istina je da se život odvija po drugačijim pravilima.
Prava pravila postoje. I ona zapravo imaju smisla. Ali malo su komplikovana i nisu baš prijatna, što je razlog zbog kojih ih većina ljudi nikada ne savlada.
Pokušajmo.
Pravilo br.1: Život je takmičenje
Ona firma za koju radite? Neko pokušava da je uništi. Onaj posao koji volite? Neko bi veoma voleo da vas zameni običnim kompjuterskim programom. Ona devojka/dečko/odlično plaćen posao/Nobelova nagrada koju želite? Želi ih i neko drugi.
Svi se takmičimo, iako radije to ne želimo da shvatimo. Većina dostignuća meri se samo u odnosu na dostignuća onih drugih. Otplivali ste više kilometara ili igrate bolje, ili imate više Facebook lajkova od proseka. Bravo, dobar posao!
Oliver Emberton
Nije lako verovati u tu činjenicu, zbog čega stalno jedni druge uveravamo u sasvim suprotno. "Samo uradi najbolje što možeš", često čujemo. “Takmičiš se samo sa samim sobom". Smešna stvar kod takvih konstrukcija je da su izmišljene tako da vi na kraju pokušavate još više i jače. Da takmičenje stvarno nije bitno deci bismo jednostavno rekli da odustanu.
Srećom, ne živimo u svetu u kome morate da ubijete nekoga da biste preživeli. Blagoslov modernog sveta je što postoji dovoljno prilika za sve one koji žele da urade nešto, čak i iako se ne takmiče direktno.
Ali nikad nemojte poverovati kolektivnoj iluziji da ne postoji takmičenje. Ljudi se oblače da osvoje partnere. Odlaze na intervjue da dobiju posao. Ako poričete da takmičenje postoji, jednostavno ćete izgubiti. Sve što želite se nalazi na velikoj kompetitivnoj skali. A najbolje je dostupno onima koji su spremni da se za to i bore.
Pravilo br.2: Procenjuju vas na osnovu onoga što radite, a ne onoga što mislite
Društvo o ljudima sudi na osnovu onoga što mogu da urade za druge. Možete li da spasite decu iz požara, uklonite tumor, nasmejete prostoriju punu stranaca? U tome je vaša vrednost.
Ali na taj način mi ne procenjujemo sami sebe. Sami sebe procenjujemo prema svojim mislima.
"Dobra sam osoba". "Ambiciozan sam". "Bolji sam od njega". Takve misli mogu da nas uteše uveče u krevetu, ali one nemaju veze sa onim kako nas svet vidi. One čak nisu ni ono kako mi vidimo druge.
Dobre namere se ne računaju. Unutrašnja osećanja za čast i ljubav i odgovornost ne znače baš ništa u svetu oko vas. Šta možeš i šta si uradio za taj svet?
Sposobnosti se ne nagrađuju prema vrlinama. Poštovanje kojim će nas društvo nagraditi dolazi iz sebične perspektive drugih. Domara koji naporno radi društvo će manje nagraditi nego nemilosrdnog brokera. Istraživača o raku manje će nagraditi nego supermodela. Zašto? Jer su njihove "sposobnosti" ređe ili utiču na veći broj ljudi.
Volimo da mislimo kako društvo nagrađuje one koji najbolje rade posao.
Ali u stvarnosti društvena nagrada je samo efekat mreže. Nagrada se svodi na broj ljudi do kojih ste dopreli: napišite knjigu koja nije odštampana, vi ste niko i ništa. Napišite "Harryja Pottera" i svet želi da zna ko ste. Spasite život, postajete heroj u malom gradu, izlečite rak i legenda ste. Nažalost, ovo pravilo je primenjivo na sve "talente", čak i one banalne: skinite se pred jednom osobom i njoj ćete možda navući osmeh na lice, skinite se pred 50 miliona ljudi, postajete Kim Kardashian.
Možda vam je ovo grozno. Možda vam se povraća. Nema veze. Društvo vam sudi prema sposobnostima koje imate i količini ljudi na koje ćete time uticati. Ako to ne prihvatite, svet će vam se stvarno činiti kao veoma nepošteno mesto.
Pravilo br.3: Kad mislimo da je nešto fer, zapravo je u pitanju samo ostvarenje našeg interesa
Ljudi vole da izmišljaju moralne autoritete. Zato postoje sudije u sportu i u sudnicama: imamo nepogrešiv osećaj za ispravno i pogrešno i očekujemo da se svet tome pokori. To nas uče naši roditelji. Naši učitelji. Budi dobar i evo ti slatkiš.
Ali stvarnost je drugačija. Naporno ste se spremali za ispit, ali ste pali. Naporno ste radili, ali niste dobili povišicu. Volite je, ali ona vam ne odgovara na pozive. Ne radi se o tome da život nije fer, već o tome da je vaša ideja o tome šta je fer – potpuno pogrešna.
Razmislite dobro o osobi koja vam se sviđa, ali vam ne uzvraća simpatije. To je kompletna osoba. Osoba sa godinama iskustva u tome što je neko potpuno drugačiji od vas. Stvarna osoba koja je u interakciji sa stotinama ili možda hiljadama drugih ljudi tokom svake godine.
Pa kolika je šansa da ste između svega toga vi taj neko koga ta osoba automatski iz prve bira da postane ljubav njenog života? Samo zato što – postojite? Zato što osećate nešto prema njoj? To je važno vama, ali njena odluka nema veze sa vama.
Slično tome – volimo da mrzimo svoje šefove, roditelje i političare. Njihove procene nisu fer. I glupe su. Jer se ne slažu sa mojom! A trebalo bi! Jer sam ja bez ikakve dileme najveći autoritet za sve na celom svetu!
Istina je da postoje neki stvarno grozni likovi od autoriteta. Ali nisu svi zla, samozadovoljna čudovišta usmerena na to da vas učine jadnim. Većina ih samo radi najbolje što zna, pod drugačijim okolnostima od vaših.
Možda znaju nešto što vi ne znate, na primer, kompanija će propasti ako oni ne urade nešto što se vama čini loše. Možda imaju drugačije prioritete od vas, na primer dugoročni razvoj umesto kratkoročne sreće.
Ali kako god da se zbog njih osećate, postupci drugih nisu nekakva kosmička osuda vas kao ljudskog bića. Samo su nusproizvod života.
Zašto život nije fer?
Naša ideja o poštenju zapravo ne pruža ništa. Ona je samo zabluda za naše neostvarene želje.
Možete li da zamislite koliko bi sulud život bio da je stvarno "fer" prema svakome? Nikome se ne bi sviđao niko ko nije ljubav njihovog života, iz straha od slamanja srca. Firme bi propadale samo ako bi svi ljudi koji u njima rade bili zli. Veze bi završavale samo kad bi partneri istovremeno umrli. Kiša bi padala samo na zle ljude.
Većina nas toliko je zauzeta razmišljanjem o tome kako bi svet trebalo da izgleda, da zapravo ne vidimo kako stvarno izgleda. A suočavanje sa tom stvarnošću moglo bi da bude ključ za razumevanje sveta i, zajedno sa time, svih vaših potencijala.
