Verovatno ste i vi primetili da su neki ljudi tvrdoglavi. Zapravo, većina ljudi je takva i vrlo teško menja svoje mišljenje.
A često se dešava da čak ni argumenti i činjenice nisu dovoljni da nekoga uverite u istinu. Istovremeno, vrlo nam je važno mišljenje drugih ljudi. Iako to često ne želimo da priznamo.
Pa zašto je to tako? Zašto su ljudi toliko komplikovani?
Naučnici Hugo Mercier i Dan Sperber smatraju da je jedna od najvećih vrlina ljudi ujedno i naša velika mana.
Sve vodi korene još iz afričke savane gde su se pojavili prvi ljudi. A njihova, pa i naša, najveća prednost nad drugim vrstama je sposobnost da sarađujemo. Ali, kao što i sami znate, kooperaciju je veoma teško uspostaviti i gotovo jednako teško za održati tokom vremena. Potrebno je poverenje, potrebno je razmišljanje, potrebni su kompromisi i opraštanje.
Zato je kooperacija direktno povezana sa našom sposobnošću da rešavamo apstraktne, logične probleme i izvodimo zaključke čak i iz nepoznatih podataka. To su sve problemi koji se javljaju kada živimo u grupama ljudi koji međusobno sarađuju tokom dugog vremenskog perioda. Naravno, prednosti kooperacije su ogromne i upravo zbog nje smo i tu gde jesmo danas.
Ali, to donosi i neke ozbiljne probleme.
Naš mozak se često nalazi u konfliktu između racionalnog i društvenog. I skoro uveko će pobediti društveno. A to bi moglo da znači da se kolaboracija i saradnja sa drugim ljudima tokom evolucije pokazala kao važnija od prostih činjenica.
To se u nauci zove “potvrda pristranosti”, a opisuje se kao sklonost ljudi da prihvate informacije koje podržavaju njihova uverenja i odbacuju informacije koje im protivreče.
Od mnogih oblika neispravnog razmišljanja koji su otkriveni “potvrda pristrasnosti” je verovatno najviše istraživana, zato što je tako česta i tako duboko ukorenjena u našu prirodu.
Naučnici sa Stanforda su recimo okupili dve grupe studenata. Polovina je podržavala smrtnu kaznu a polovina joj se protivila.
Studentima su onda predstavljeni argumenti za i protiv smrtne kazne.
Studenti koji su izvorno podržavali smrtnu kaznu, ocenili su da su podaci protiv ove mere – loši.
Argumenti i činjenice su zapravo samo još više ubedili ispitanike u njihove prvobitne stavove.
Oni koji su podržavali smrtnu kaznu su još više bili za nju i obrnuto.
Mercier je nedavno sproveo još jedan zanimljiv eksperiment.
Ispitanicima je postavljao jednostavna logička pitanja.
Onda su zamoljeni da objasne svoje odgovore i dobiju priliku da ih promene ukoliko utvrde greške. Velika većina je bila zadovoljna svojim prvobitnim izborima a manje od petnaest posto promenilo je svoje mišljenje u drugom koraku.
U trećem koraku učesnicima su pokazana ponovo ista pitanja zajedno sa njihovim odgovorom i odgovorom drugih učesnika. Neverovatno, ali tada je čak 60 posto odbacilo svoje prvobitne odgovore. Naravno razlog je da bi kako bi pratili grupu.
Ova očigledna anomalija, prema Mercieru i Sperberu odražava našu sklonost ka hipersocijalizaciji. Ali, ne samo to već i preventivno delovanje, čime bi se sprečilo da nas ostali članovi naše grupe ne prevare. Jednostavno život u malim grupama lovaca i sakupljača, naše pretke je fokusirao na njihov društveni položaj.
I sve to može da objasni sklonoti ka teorijama zavera ili toliku navučenost na društvene mreže. Da, ljudi su komplikovani…
