Neko je rekao da sve životinje postaju to što jesu samim činom svog rođenja. Konj je odmah konj, a ovca – ovca. Ali mi ljudi baš i nismo. Pre nego što to postanemo potrebno je da naučimo puno toga. Učimo recimo da će bacanje stvari na pod napraviti buku i da će to nekoga nervirati. Učimo jezik i govor.
Učimo da udaranje ljudi nije dobro, da pogledamo levo i desno kada prelazimo ulicu…
Najviše stvari ćemo naučiti od roditelja, pa onda prijatelja, društva i medija.
Ali učeći sve te stvari naš mozak od samog rođenja vredno sistematski pravi šeme i modele, objašnjava psihološkinja Nicole Lipkin.
Recimo:
“kada neko izgleda ovako one ima određenu osobinu”
“ne mogu to da uradim zašto što sam…”
“takve stvari su samo za određene ljude”
Svi imamo šeme i one se opisuju kao koncept kojim određujemo sebe i ono što nas okružuje. Naša šema je jedinstvena perspektiva života i viđenja kako ceo svet funkcioniše.
To je dobro zato što nam olakšava funkcionisanje, donošenje odluka i zaključivanje. Ali i loše zato što je često pogrešno. Samo zamislite da svakog dana vozite bicikl u staroj trenerci i pocepanoj majici. Kako vas vide ljudi koje srećete svakog dana? Kao nekoga ko vozi bicikl u pocepanoj majici svakog dana. Što verovatno može da odvede na potpuno pogrešne zaključke o vašoj ličnosti ili dostignućima.
Ovo je banalan primer, ali pokazuje da su šeme toliko važne za nas da na osnovu njih mi razmišljamo, ocenjujemo ljude, radimo i komuniciramo.
Dr. Nicole Lipkin: Šeme nam govore kako da razmišljamo, delamo i odnosimo se prema drugima.
Šeme nastaju i menjaju se tokom života na osnovu progresa našeg života, nešeg iskustva, kulture, okruženja. Za njihovu izgradnju su presudni naši roditelji, porodica pa čak i naši nastavnici iz škole.
I imamo dosta loše vesti.
Upravo te šeme koje ste gradili celog života su vaše najveće ograničenje.
A to je posebno izraženo za sve nas koji smo odrasli u Srbiji (i drugim zemljama Balkana).
Zašto, možda se pitate? Šta fali Srbiji? Jel vas plaća CIA ili Amerika da nas pljujete?
Ako ste pomislili ovako nešto, vaša šema koju ste izgradili tokom života vas je odvela na taj tok misli.
Pa, zašto su naše šeme posebno loše?
Odgovor nije teško pronaći. Za početak odrastali smo tokom devedesetih u društvu pogrešnih vrednosti i uzora. Roditelji su nam odrasli u jednom sistemu – komunizmu. I njihove šeme su u dobroj meri određene upravo tim sistemom koji se, iako je imao neke nesumnjivo dobre strane, nije baš pokazao kao sjajan. A onda je došla tranzicija u kojoj se nismo baš snašli. Mnogi se ne snalaze sjajno ni u demokratiji i društvu gde su sloboda ili odgovornost na pojedincu, Bio je tu i Milošević sa svojom propagandom i budalaštinama koje ste mogli da čujete sa medija. Mediji nas i dalje svakodnevno zatrpavaju mitovima i legendama.
I sve, bukvalno sve to je deo vaših šema.
Upravo zbog njih, većina ljudi ovde nema baš lepo mišljenje recimo o Albancima ili možda misli da je naše obrazovanje u Srbiji najbolje na svetu a da Amerikanci ništa neće naučiti u školi i da su glupi. Poslednja istraživanja recimo ukazuju da 81 posto mladih u Srbiji misli da je u nekim situacijama opravdano da mladić udari partnerku. Svaki četvrti mladić misli da jedan šamar nije nasilje. Svaka četvrta devojka misli da je sama kriva za to. Svaki drugi mladić gej muškarci treba da budu pretučeni. To su duboko zabrinjavajući podaci i svi ti stavovi su zasnovani na šemama koje smo kao društvo napravili.
photo: nathalie_r, flickr
Šeme koje smo izgradili živeći u Srbiji određuju i naš odnos prema partnerima, ali i prema poslu, učenju, uspehu.
Postoji još jedna stvar karakteristična za naša društva i kulturu. Profesor i psiholog Geert Hofstede 1980. je pokušao da otkrije šta je to što odlikuje određeno društvo. Posle dve godine rada došao je do zaključka da je moguće opisati kompletnu nacionalnu kulturu kroz svega šest dimenzija.
I ljudi u Srbiji imaju par vrlo zanimljivih osobina. Recimo rado prihvatamo autoritarnu vlast i nejednaku distribuciju moći. Takođe spadamo u kolektivističko društvo pa je lojalnost osnovna vrednost i važnija je od svih drugih u društvu. Ono što je posebno loše je da pojedinci po svaku cenu žele da izbegnu bilo kakve promene, dok se sve različitosti osuđuju. Uz to imamo tendenciju ka cinizmu i pesimizmu. Ovde imate duži tekst o tome.
Sad je možda malo jasnije zašto bi trebalo da prepoznamo šeme na osnovu kojih funkcionišemo. I onda ih uništimo, rasturimo i izgradimo nove.
Šeme obično prate ove četiri ključne smernice, objašnjava doktorka Lipkin:
– Podatke koji odgovaraju našim šemama brzo i efikasno obrađujemo i prihvatamo.
– Lako pamtimo informacije koje podržavaju našu šemu.
– Ignorišemo informacije koje su u suprotnosti sa našim šemama.
– Oblikujemo naše percepcije i očekivanja drugih, našu okolinu i sebe prema našim šemama.
Bilo da smo otvoreni i optimistični ili negativni i pesimistični kao osobe, naše šeme su toliko duboke da se uopšte ne menjaju lako. A to je posebno izraženo u Srbiji, pošto smo društvo koje izrazito teško prihvata promene i nije sklono kritičkom razmišljanju zato što prihvata autoritete a pojedinci po svaku cenu žele da se uklope u kolektivističko društvo. Da, loša kombinacija.
Dobra vest je da uz racionalni trud to može da se postigne. Iako nije lako.
Potrebno je da izazovete sebe, svoje vrednosti i rasuđivanje.
A verovatno najbolji pristup za to je – radoznalost.
Ukratko, radoznalost znači da uprkos već usvojenim činjenicama, ostaje mogućnost saznavanja novih činjenica koje menjaju prethodne. Daćemo vam primer. Pušenje je nekada po medicinskim činjenicama smatrano zdravim pa čak i preporučljivim, a zatim su dodatne medicinske činjenice potvrdile da je smrtonosno. Bez radoznalosti tj. stalnog saznavanja novih činenjenica ali i njihovog prihvatanja, ljudi bi i dalje masovno pušili i umirali od toga. Tako da uopšte ne čudi što je u Srbiji procenat pušača među najvećim na svetu, a po nekim procenama i apsolutno najveći. Koliko ste samo komentara čuli ili pročitali da duvan zapravo nije štetan nego hemikalije koje mu se dodaju? Mi puno i to je naravno netačno.
Vratimo se na radoznalost.
Jedno istraživanje naučnika sa California-Davis Univerziteta iz 2014, godine dokazalo je da radoznalost oslobađa dopamin, hormon zadužen za osećaj sreće (i uzbuđenosti).
Dakle, zbog radoznalosti se osećate sjajno. Što uopšte nije slučano, biologija je odredila da se radoznalost nagrađuje instant injekcijom zadovoljstva.
Naučnici još nisu shvatili zašto su neki ljudi prirodno radoznali a neki ne, ali su ustanovili da radoznalost može da se nauči.
Šta to znači u praksi za nas?
Da preispitujete sve, baš sve.
Čak i najosnovnije fundamentalne vrednosti urezane u kamenu vaše duše, srce i mozga. I vrlo verovatno upravo to što vas određuje nije baš sjajno, odnosno sprečava vas da budete bolji partner, da zarađujete više, da budete srećniji u bilo kom aspektu ili ulozi života.
