Sećate se priče o tajnom Gradu 40 iz Sovjetskog Saveza? Ili činjenice da su komunističke vlasti danima krile da se u Černobilu dogodila katastrofalna nuklearna nesreća?
E pa to nije jedina stvar koju su krili još od vremena Hladnog rata.
Ova priča je otkrivena tek 1991. godine, čak trideset godina posle dramatičnih događaja koji su se odigrali na jednoj podmornici.
Ali krenimo redom.
K-19 je bila ponos i dika Sovjetskog Saveza. Napravljena je kao prva od dve Sovjetske podmornice klase 658, što znači da je bila prva Sovjetska nuklearna podmornica koja je nosila nuklearne balističke rakete.
Podmornica je završena 1961. godine i to u velikoj žurbi, pošto su Sovjeti pokušavali po svaku cenu da stignu američku Vojsku koja je već imala nuklearne podmornice.
Ali i pre nego što je porinuta problemi su počeli.
Tokom njene izgradnje poginulo je čak 10 radnika, od eksplozija, požara, otrovnih gasova ili nesrećnih padova. O bezbednosti se nije vodilo previše računa, prioritet je bio da se podmornica završi što pre. Zbog žurbe, jedan od radnika je prilikom ugradnje oštetio cev za hlađenje reaktora. Rezervni sistem za hlađenje nije postojao, pošto su inženjeri zaključili da je reaktor već i previše komplikovan. To je bila katastrofalna greška.
Podmornica je porinuta 8. aprila 1959. godine. Kapetan plovila je tom prilikom pokušao da razbije flašu šampanjca, ali ona nije pukla. Mornari to smatraju lošim predznakom.
I ubrzo su počeli da se pojavljuju problemi. Podmornica je puštala vodu. Reaktor se ubrzo pokvario zbog neadekvatnog upravljanja i morao je na popravku. Zaštitna guma se skidala pa je morala ponovo da se ugradi.
Ipak, dve godine kasnije, podmornica je zvanično uvedena u vojnu upotrebu.
I samo nekoliko meseci posle toga dogodila se katastrofa.
4. jula 1961. godine K-19 je bila u Severnom Atlantiku i izvodila tajne vežbe pod komandom kapetana Nikolaja Vladimiroviča Zatejeva.
A onda je oštećena cev na sistemu za hlađenje reaktora pukla. Temperatura u reaktoru je počela nekontrolisano da raste baš kao i radijacija na podmornici.
Da stvar bude još gora, istovremeno se u nezavisnom incidentu pokvario i radio. Tako da posada nije mogla da obavesti Moksvu o dešavanjima.
Inženjeri na plovilu su pokušali da ugase reaktor ubacujući kontrolne šipke, ali temperatura je i pored toga porasla na 800 stepeni celzijusa.
Reaktoru je pretila eksplozija, odnosno na podmornici je mogao da se dogodi scenario koji se odigrao u elektrani u Černobilu 25 godina kasnije.
Kapetan Zatejev je uz pomoć radija kratkog dometa poslao poziv za pomoć drugim sovjetskim plovilima koji su se nalazili u Atlantiku. Signal je uhvatio i američki vojni brod koji je bio u blizini i odmah ponudio svu neophodnu pomoć. Zatejev je to odbio plašeći se da će Sovjetske vojne tajne doći u ruke Amerikanaca. I pored toga što je tako mogao da spreči nuklearnu katastrofu i spasi svoje mornare.
Nasuprot tome odlučio je da po svaku cenu popravi sistem za hlađenje oštećenog reaktora. Naredio je inženjerima da od cevi za snabdevanje vodom naprave novu konstrukciju i zavare je za reaktor. A to je podrazumevalo rad u prostoriji zasićenoj radijacijom.
Ubrzo je celokupna posada bila ozračena. Svih sedam članova inženjerskog tima je umrlo u roku od nekoliko dana. Još 15 mornara je preminulo u sledeće dve godine.
Mornari bi ulazili u prostoriju, radili nekoliko minuta a onda izlazili da povraćaju.
“Koža, nezaštićena od radijacije je crvenela, ruke i lice su im oticali. Krv im se pojavljivala na koži. Za samo dva sata nismo mogli da ih prepoznamo. Ljudi su umirali potpuno svesni. Nisu mogli da govore ali su mogli da šapuću. Molili su nas da ih ubijemo”, svedočio je kasnije Zatejev.
Ubrzo, mornari su uspeli da donekle osposobe sistem za hlađenje i spuste temperaturu reaktora. Nedugo zatim, mala dizel podmornica S-270 Sovjetskog Saveza je došla do K-19. Mornari su prešli na nju i odvukli oštećeno plovilo do luke Polyarnyy.
Mornari su bili toliko ozračeni da su svi predmeti koje su dodirivali morali da budu uništeni mesecima posle nesreće.
Nastradali su krišom sahranjeni. Čak ni njihove porodice nisu obaveštene o nesreći. Kasnije je saopšteno da su primili tri puta veću radijaciju od smrtonosne.
Preživeli su završili na dugom i mučnom lečenju u Moskvi i Lenjingradu. Svi su se obavezali na ćutanje. Čak su i njihovi medicinski kartoni prepravljeni i falsifikovani.
Ni to nije kraj katastrofe.
Zalihe hrane, oprema, odeća i tehnika sa podmornice bili su izloženi smrtonosnoj radijaciji. Zato je sve izvađeno sa podmornice i stavljeno na baržu u blizini obale. Ubrzo se pročulo da se vredne stvari nalaze na dohvat ruke. Nove čizme, izvrsna hrana i mekani peškiri su nestali sa barže. Ukradeni su.
Nikada se nije saznalo šta se desilo sa ljudima koji su uzeli ozračene stvari. Ali verovatno su i oni umrli u mukama.
K-19 je nedugo zatim vraćena na more. Na kraju je povučena iz službe kada je na njoj izbio još jedan požar u kome je nastradalo 28 mornara.
Ipak, jedan od mornara koji su preživeli nuklearnu katastrofu je nastavio karijeru u Crvenoj armiji. I godinu dana kasnije je u drugoj podmornici spasao svet koji poznajemo. Priču o njemu saznajte ovde.
