Savremeni srpski književni jezik najviše tuđica pozajmio je iz turskog jezika, a i dalje je u upotrebi polovina od oko 3.000 pozajmljenih turskih reči, kaže saradnica Insituta za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti Ana Ranđelović.
Na tribini "Svi Vukovi jezici, jezički Vavilon jednog jezika" na Sajmu knjiga u Beogradu, Ranđelović je rekla da su u svakodnevnoj upotrebi turske reči jastuk, šećer, kašika, barut, čizma i druge, ali da se od nasleđenih turcizama i dalje koristi svega polovina.
"Zbog toga što su te reči frekventne u svakodnevnom govoru, nama se čini da ih ima mnogo više nego što jeste", rekla je Ranđelović i dodala da je u početku i Vuk Karadžić nastojao da koristi isključivo reči sa slovenskim korenom, ali da je kasnije promenio taj pristup.
Ona je dodala da je Vuk Karadžić tumačio slavenizme kao domaće reči i da je kasnije stekao liberalniji odnos prema turcizmima, što se može videti i u prvom izdanju njegovog "Srpskog rječnika". Učesnici tribine ocenili su da se jezik Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića razlikuje u tome što Dositej ne koristi jedinstven gramatički sistem, već mešavinu slovenskog i narodnog srpskog jezika, dok je Vukov govor funkcionalan spoj različitih jezika i jezičkih idioma.
Kako je ocenjeno, Vuk Karadžić opredelio se za ijekavicu, jer većina Srba govori istočno-hercegovačkim dijalektom, na kojem je objavljeno najviše narodnih pesama i koji je jezik dubrovačke književnosti i najbliži staroslovenskom jeziku. Profesor Miloš Kovačević rekao je da je zbog Balkana 1991. uveden termin "politički jezik", ali da je dobro poznato šta su lingvistički kriterijumi identiteta jezika i da lingvistika ne može biti sluškinja politike koja je uvek stvar kompromisa.
"Sav narod može da govori i srpski i hrvatski i bosanski i crnogorski, ali lingvistika kao nauka mora da zna da se tu zapravo radi o četiri imena jednog jezika. Lingvistika mora da se ponaša kao hemija. Može narod da govori so, ali će hemičari uvek upotrebiti ‘natrijum hlorid’", rekao je Kovačević.
