Bivši ambasador Velike Britanije u Severnoj Koreji otkrio je kako izgleda život običnih ljudi u jednoj od najzatvorenijih zemalja na svetu za magazin Independent, prenosi B92.
Imao sam retku privilegiju da služim kao ambasador Velike Britanije u Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji, poznatijoj kao Severna Koreja, od februara 2006. do jula 2008. godine, burnog perioda tokom kog je zemlja izvodila svoje prve nuklearne testove i testiranja raketa.
Usled žongliranja sa tim ozbiljnim političkim problemom i uprkos velikog truda režima da blokira svaki kontakt običnog stanovništva sa strancima, uspeo sam da upoznam neke od žitelja ove zemlje prilično dobro – barem do te mere da su samnom pričali o njihovim životima.
Shvatio sam da mnogi, pa čak i stručnjaci, smatraju da je narod Severne Koreje poput robota koji slepo slušaju naredbe režima, što je potpuno pogrešno.
Severna Koreja je stvarna zemlja sa stvarnim ljudima čije su svakodnevne brige jako slične našim – imaju prijatelje, brinu se o svojoj deci i njihovom napretku u školi, brinu se o svom poslu i pokušavaju da zarade dovoljno novca kako bi preživeli.
Iznad svega, poseduju odličan smisao za humor i veoma je zabavno biti u njihovoj blizini.
Osobe koje sam ja upoznao nisu bili elita, nisu bili u uskom krugu vlasti, nisu živeli u raskoši koja ih je odvajala od ostatka populacije poput zida i vrlo retko su imali kontakt sa strancima ili skoro nikad. Ali nisu bili ni iz osiromašenih sela.
Niko od njih nije donosio ključne odluke za zemlju, ali neki jesu bili zaduženi za implementiranje određenih odluka političara. Bili su više izvršioci nego vođe.
U većini slučajeva ljudi nisu jeli dobro, ali su barem imali redovne obroke. Njihova odeća nije bila moderna, ali bila je adekvatna i većina je imala jedno posebno odelo za pojavljivanje na paradama i drugim specijalnim događajima.
Nisu živeli u vilama, ali ni u barakama siromašnih već u prenatrpanim stanovima. Uvek su imali vremena da stanu i popričaju međusobno i podele po neki komadić informacije koja se ticala života van granica Severne Koreje.
Njihovi životi većini bi se učinili dosadnim. Dan im se sastojao iz mnoštva dnevnih rituala: Doručka u prenatrpanom stanu, odlaska na posao i generalno užasno napornih radnih dana. Iamo sam utisak da su radili u znatno opuštenijem ritmu pošto su uvek imali vremena da popričaju sa kolegama – jednim delom kako bi stvorili bolju radnu sredinu ali i kako bi imali što veći broj prijatelja za slučaj da upadnu u nevolju.
Nakon posla ponekad su morali da prisustvuju političkom skupu. Kada sam upitao svoje kontakte o čemu se radilo na tim mitinzima, rekli su mi da se ne sećaju. Prvo sam mislio da su mi na ljubazan način saopštili da me se to ne tiče, ali kada sam jednom prilikom prošao pored sličnog skupa na otvorenom nisam mogao da ne primetim izgubljene poglede mase uprkos velikom naporu govornika da im zadrži pažnju.
Nakon svega toga sledio im je povratak kući. Sećam se da mi je neko rekao da ljudi, kada je god to moguće, pešače do kuće kako bi izbegli mučan javni prevoz a pojedini su izbegavali metro usled bojazni od restrikcija struje.
Večeri su se uglavnom sastojale iz priče sa ostalim ukućanima i gledanja televizije. Ponekada bi čak bio i film na programu. Iako Severna Koreja tokom mog boravka tamo, ali i znatno pre, nije snimila nijedan film ljudi su bez problema gledali filmove koji su se reprizirali i po nekoliko puta. Vrhunac večeri bile su žestoko montirane i iskrivljene internacionalne vesti. Svi su ih gledali i potom me ispitivali o svemu što su videli.
Iako nisu gladovali, njihova ishrana bila je prilično monotona. Svaki obrok sastojao se iz pirinča, povrća i neizbežnog začinjenog kupusa bez kog njihovo postojanje ne bi bilo moguće. Meso je bilo retkost.
Porodični odnosi bili su izuzetno tradicionalni. Moji kontakti pričali su o svojim roditeljima sa velikim poštovanjem ali ne i sa naklonošću i osećanjima.
Ekonomski problemi zemlje pogađali su sve. Iako su mnogi od mojih kontakata imali tuševe, većina njih nije mogla da se seti kada je iz tuša tekla topla voda.
Često su me pitali za lekove kojih nije bilo dovoljno, ali znatno ređe nego za DVD-ove poznatih sapunica. One su prikazivale svet o kakvom su samo mogli da sanjaju – svet u kom ljudi jedu i luskuznim restoranima, imaju sopstvene automobile i žive u stanovima u kojima grejanje uvek radi. Jednom sam svom kontaktu pozajmio sve epizode serije „Očajnih domačica“ da bi sutradan saznao da su ih sve odgledali tokom noći.
Njihove reakcije na propagandu koja im je svakodnevno bila servirana bile su različite. Nešto su ignorisali a nešto su i prihvatali, poput verovanja da je Severna Koreja herojska zemlja koja se bori sa Amerikom.
Nisu bespogovorno verovali u to da su planine plesale od radosti kada je vođa rođen, ali su lošim ukusom smatrali moje pitanje u vezi sa tim – kvario sam im dobru priču.
Učeni su da mrze Ameriku, ali većina njih ipak to nije činila.
Možda zato što je Severna Koreja toliko čudna i drugačija, život tamo katkad ume da vam pruži magične trenutke. Kada sam jednom prilikom izgrdio neke od svojih saradnika zbog kašnjenja na sastanak, rečeno mi je da su bili na skupu gde su pevali pesme u čast vođi. Malo sam ih zadirkivao zbog toga i što sam morao da ih čekam pa sam tražio da bi barem mogli da mi otpevaju neku od tih pesama, Bez ikakvog oklevanja svi su ustali i u glas zapevali sa osmehom posebno namenjenim za takve prilike. Nakon toga su se samo poklonili i seli kao da se ništa nije desilo. Taj trenutak ću zauvek pamtiti i negovati u mom sećanju. photo via
