Nedaleko od reke Podkamenaja, 30. juna 1908. Sibir je potresla do tada neviđena eksplozija. Ogromna eksplozija razmere između 50 i 100 metara porušila je 80 miliona stabala na površini od 2000 kvadratnih kilometara.
Zemlja se zatresla. Eksplozija je bila tako jaka, da je polupala prozore u 35 kilometara udaljenom gradiću. Stanovnici su čak osetili talas vrućine oslobođene eksplozijom, neki su se od udara srušili na tlo.
Niko od ljudi nije poginuo ali na stotine irvasa jeste. Jedan svedok je izjavio da se “nebo prepolovilo i visoko iznad šume ceo severni deo neba planuo je u vatri”. “Na trenutak se začuo prasak na nebu i snažan lom… Nakon toga usledila je buka, kao da se stene obrušavaju s neba ili poput pucnjave topova, piše BBC Express.hr.
Događaj je poznat kao Tunguska eksplozija.
To je do danas je ostala najsnažnija eksplozija zabeležena u istoriji. Oslobodila je energiju 185 puta veću od one iz eksplozije atomske bombe nad Hirošimom. Neki procenjuju da je oslobođena energija bila čak i veća. A seizmički udarac osetio se sve do Velike Britanije. Danas, većina naučnika se slaže da je bila reč o asteroidu ili kometi.
Ali ne svi. Ima i razloga zašto neki sumnjaju u to.
Recimo, skoro da nisu pronašeni ostati nebeskog tela koje je udarilo u Zemlju.
Udaljena regija Tunguska u Sibiru ima duge i oštre zime, vrlo kratka leta, a i tad se tlo pretvara u muljevitu, nenastanjivu močvaru. Kraj je, drugim rečima, vrlo teško dostupan i zato odmah nakon eksplozije niko na to mesto nije slao nikakvu ekspediciju.
Poseban razlog za to je i to što su ruske vlasti tada imale mnogo većih briga od udovoljavanja znaučnoj znatiželji, objasnila je Natalija Artemieva s Planetarnog naučnog instituta u Taksonu. Rusija je tada bila u političkim previranjima, takvim da su Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija bili udaljeni samo nekoliko godina u budućnosti.
“Objavljeno je samo nekoliko izveštaja u nekim lokalnim novinama, i to čak ne u Moskvi i Sankt Peterburgu”, rekla je.
Tek 19 godina kasnije, 1927., ruska ekspedicija predvođena Leonidom Kulikom konačno se tamo ipak zaputila. Toliko dugo je naučniko trebalo da uveri vlasti da bi istraga o tom fenomenu mogla da se isplati. Čak i posle toliko godina, posledice eksplozije bile su očigledne čim su stigli.
Zateklo ga je ogromno područje oborenih stabala, širine oko 50 kilometara, čudnog oblika nalik na leptira. On je bio i prvi koji je kao objašnjenje za to što se dogodilo ponudio meteor koji je eksplodirao u atmosferi. Ipak, mučilo ga je to što nigde nije bilo kratera ili ikakvih meteorskih ostataka, pa je pretpostavio da je močvarno tlo bilo previše mekano da bi očuvalo išta što je moglo da udari, odnosno da je to nešto moralo da potone duboko u tlo.
Nadu da bi ostaci mogli da se pronađu nije izgubio. 1938. napisao je: “Trebalo bi da očekujemo da se na dubini, verovatno većoj od 25 metara nalaze fragmentirani komadi gvožđa, delovi onoga što je pre udarca moglo da iznosi između jedne i dve stotine tona.”
Ruski naučnici kasnije su zaključili da je bila reč o kometi, a ne o meteoru. Jer, komete su najvećim delom građene od leda, ne od stena kao meteoriti, što bi objasnilo izostanak pronalaska ostataka tela koje je udarilo u tlo. Ali, u nedostatku čvrstih dokaza, i to je bila tek jedna teorija, pa su se narednih godina pojavljivale nove teorije. Neki su sugerisali da je mogla da bude reč o sudaru materije i antimaterije, što bi dovelo do poništavanja dve mase i oslobađanja ogromne energije.
Sledeća ideja je bila nuklearna eksplozija. Naravno da nije proteklo dugo dok je nekome palo na pamet da se to zapravo srušila svemirska letelica koja je bila u potrazi za vodom Bajkalskog jezera. Tek 1958. još jedna ekspedicija uspela je da otkrije sićušne silicijumske i magnetitske komadiće.
“Ljudi koji vole tajne i ‘teorije’ obično ne slušaju naučnike”, kazala je uz opasku da određena odgovornost ipak otpada i na naučnu zajednicu, zato što joj je trebalo tako dugo da se zaputi na mesto eksplozije i istraži ga.
2013. nova grupa naučnika odlučila je da stane na kraj svim spekulacijama koje su se namnožile tokom ranijih decenija. Vodio ju je Viktor Kvasnicja s Nacionalne akademije za nauku u Ukrajini. Istraživanje je počelo novim mikroskopskim analiziranjem uzoraka s mesta eksplozije, prikupljenih 1978.
Stene su bile meteorskog porekla, a fragmenti koje su analizirali, bili su pronađeni u tresetu koji je poticao iz 1908. godine. Ostaci su u sebi sadržavali ugljenikov mineral lonsdaleit, poznat i kao “heksagonalni dijamant”, zbog kristalne strukture vrlo nalik dijamantu i koji se nalazi upravo na mestima udara meteora u Zemljinu koru.
“Naše istraživanje uzoraka iz Tuguske, isto kao i istraživanja mnogih drugih autora, otkrivaju meteorsko poreklo tunguske eksplozije”, kaže Kvasnicja.
“Mi smatramo da se u Tunguskoj nije dogodilo ništa paranormalno.”
Najveći problem je bio u tome, kaže on, što su istraživači previše vremena potrošili na potragu za većim delovima stene.
Ono u čemu se naučnici danas ipak slažu jeste da je tungusku eksploziju nesumnjivo prouzrokovalo neko svemirsko telo sudarivši se sa Zemljom, pa bio to asteroid, meteor, kometa…
