Salcburg ne možete da ne zavolite. On je mali, a prepun sadržaja, često prekriven oblacima, a istovremeno svetao, okružen Alpima, a topao, melodičan, romantičan, bogat… Star, a privlači sve više mladih. Prefinjen, a slobodan. Njegovim ulicama voze biciklisti, dok prolaznici razgledaju izloge (pogotovu one s čokoladom). U njemu vas dočekuje Mocart, a u gostionama fudbal i hektolitri najboljeg piva. Salcburg je mali (150.000 stanovnika), a ponaša se kao veliki (godišnje ga poseti 5.000.000 turista). Čini nam se dalekim, a ustvari nas razdvaja oko devet sati vožnje kolima (s usputnim pauzama). Lep je i leti i zimi (pogotovu tokom Adventa – božićnog vašara). Mi smo ga posetili negde između, u aprilu. Iznenada i bez najave. U godini kada obeležava dva veka u sastavu Austrije. Uzvratio nam je dobrodošlicom…Kao da se već znamo…
Avantura je počela već iste večeri, obilaskom gostionice “Zwettler’s” koja se nalazi tik do hotela “Weisse Taube” (Beli golub) u koji smo se smestili. Tu nas je dočekao naš domaćin, Salcburžanin Roland Ploceneder. Dobrodošlica je bila krajnje srdačna. Podelio nam je “Salzburg Card” uz pomoć koje smo mogli da se promuvamo po svim znamenitostima Salcburga… Al’ pre toga smo morali da pojedemo bečku šniclu, popijemo po koje (nefiltriraano) pivo (prve večeri birali smo ona tamnija), ispratimo meč Bajerna u Ligi šampiona i dooobroooo se naspavamo.
BEČKA ŠNICLA I PIVO ZA MIRAN SAN I UZBUDLJIV DAN
Možda vam je malo čudno, ali smo priču o Salcburgu ipak odlučili da započnemo hranom i pićem. Jer, u njemu ne možete da ostanete gladni. Očigledno da je prvi utisak najvažniji (ako zanemarimo grad koji nas je dočekao…to smo momentalno zaboravili). Poznato je da Germani vole da jedu… i piju. Poznato je da Srbi nisu Germani, ali jesu gurmani. To bi značilo da je proučavanje karte jele i pića za nas ravno rajskim lepotama i grešnim izazovima.
Odmah po dolasku otišli smo u već spomenutu gostionicu (“Zwettler’s”) gde smo navalili na bečku šniclu (pre toga smo smazali čorbicu sa slaninom). Krompir kao prilog služi se uz većinu jela, a pivo… ah, pivo… pa to je priča za sebe. Za početak, znajte, da se u ovoj gostionici ne služi u kriglama manjim od pola litra. Na startu smo odabrali tamno, koje nam se tako lagano slilo niz dušnik kao i čorbica. Atmosfera opuštena, iako je bila sreda, koja je i u Austriji radni dan, gostionica je bila puna… Gledao se fudbal, jelo se, pilo, pričalo, a pred fajront dođoše i neki Latinoamerikanci (bar se nama tako učinilo). Poželeli smo da veče što duže potraje, iako je glava, od puta umora, lagano počela da nam pada. Palačinke sa sladoledom obeležile su kraj naše prve (radne) večeri u Salcburgu.
Kada smo se ujutru probudili, jedva smo čekali da doručkujemo (ili kako se, po nemačkom, još negde u Vojvodini zadržalo, fruštukujemo). U hotelu su nas dočekali ljubazno osoblje u bogat švedski sto. Nekoliko vrsti suhomesnatog, s akcentom na pečenoj slanini (mljac, mljac), različite vrste sireva (prednjačili su plavi (buđavi) i kačkavalj), jaja (barena, kajgana, na oko), čeri paradajz i kuglice mocarele u maslinovom ulju, male paprika punjene sirom, nekoliko vrsta muslija (za one koji čak i u Austriji žele da se hrane “šatro” zdravo), džemovi, Nutela, puter, različite vrste peciva, štrudle, kuglof, multivitaminski sokovi, kao i oni od narandže i grejpa, čaj, kafa… Dijeta? Ma, važi! Vidimo se u Beogradu!
Obožavali smo jutra u Salcburgu. Pitanje “zbog čega?” bilo bi neukusno, zbog svega onoga ukusnog čime smo se od sabajle sladili.
Želeći da pratimo ritam grada između 12.00 i 14.00 bi nam bilo vreme za ručak, dok smo na večeru odlazili oko 20 sati. Nastavili smo da obilazimo restorane. Na tapetu su se našli “Sternbrau” (u srcu grada), “Festungsrestaurant” (na tvrđavi), “Zum Hirschenwirt”, “Carpe Diem”… Posebno izdvajamo večeru u najstarijem restoranu u Evropi, “Stiftskeller St. Peter”, iz 803. godine, gde smo obedovali uz Mocartove arije iz opera i ručak u “Stiegles Brauwelt”, najvećoj privatnoj pivnici u Austriji, iz 1492. godine (dok je Kolumbo otkrivao Ameriku, u Evropi se uveliko pilo pivo).
U našem tanjiru su se smenjivale kobasice (sa prilogom od kupusa, krompira…), tartar biftek, pečena prsa od kastriranog petla, pohovana piletina, rebarca, svinjski medaljoni… Da su Austrijanci majstori i za supe i za slatkiše uverili smo se i sami. Osim već spomenute supe koja se služi sa pečenom slaninom, zavoleli smo i one s knedlama od griza i sira, na froncle iseckanim palačinkama, dok su nas na majstorije iz srpske kuhinje, podsetile čorbe od paradajza i bundeve.
Ono što nas je zaludelo na prvi zalogaj, nisu bile Mocart kugle (kako bi naivni čitaoci pomislili) već šnenokle… al’ zapečene u rerni. Kad se to božanstvo na tanjiru prelije i sirupom s komadima crvenog voća, radosti nikad kraja. U stanju ste da pojedete i dve porcije odjednom (lično iskustvo)!
Pošto smo probali palačinke sa svim mogućim nadevima I parfee (izdvajamo “Mocartovu tajnu” od meda i divljih cvetova), prešli smo na štrudle, a najjači utisak je na nas ostavila ona sa sirom (slanim, al’ slatkim). To zadovoljstvo smo doživeli u pivnici “Stiegles” i rado ćemo ga se sećati.
Osim piva, koje vam je zaista dostupno na svakom koraku i bili biste “najgori od sve dece ako ga ne biste pili”, uz glavni obrok na raspolaganju su i razna vina (dobrog kvaliteta). Kako Austrijanci vode računa o svemu, tako ni kod vina nisu omašili, a dobro im ide i pravljenje rakije od kajsija koja će se ispred vas stvoriti ukoliko izgovorite čarobnu reč “schnapps”.
Ko je za prefinjeniju varijantu, može da jede u “Carpe Diem”, fensi restoranu. Način na koji se ovde servira hrana i sam njen prefinjeni izbor, nateraće vas da na Google-u potražite neke od namirnica, koje svakako vredi probati. Baš tu i nigde drugde! Ljubazno osoblje koje vam je uvek na usluzi trudiće se da na vas ostavi dobar, a nenametljiv utisak.
MOCART, ČOVEK IZ MOČVARE, TROŠIO NOVAC NA ŽURKE
Volfganže, ne ljuti se! Al’ morali smo prvo da pišemo o hrani pa tek onda o tebi. Oprosti!
Spomenik Mocartu se nalazi blizu našeg hotela, na Mocartovom trgu. On tamo stoji sam, al’ oko njega uvek ima ljudi. Uglavnom turista. Volfgang Amadeus Mocart je kompozitor kojim se ponosi ceo svet, a naročito njegovi sugrađani. U Salcburgu se nalazi Mocartova rodna kuća, kao i ona u kojoj je živeo.
Iako nikada nećemo saznati kako je zapravo izgledao, jer je na svim portretima drugačiji, poznato je da Mocart nije baš bio privlačnog izgleda. Postoji pismo u kome njegova sestra, Marija Ana Ignjacija, piše kako joj nije jasno da iz tako “ružne glave, dolazi tako lepa muzika”. S druge strane, njegova majka Ana Marija Pertl, važila je za lepu ženu. Umrla je u Parizu kada je Mocart imao 22 godine. Kratko je živeo (1756-1791), ali punim plućima. Imao je samo četiri godine kada je otac, Leopold (kasnije ključna ličnost za njegovu karijeru), otkrio njegov talenat.
Trošio je novac na žurke, odnosno “partijanje” kako bismo to danas rekli. Zato i postoji zabluda da je bio siromašan. Istina je da je lepo zarađivao, ali i voleo da se provodi. Nije štedeo. Živeo je u velikim stanovima, imao je svoje sluge jer je želeo da živi kao njegovi prijatelji iz plemstva. Još kao dete putovao je Evropom, bio je u kontaktu sa talentovanim ljudima i to ga je inspirisalo.
Njegova rodna kuća pretvorena je u muzej i nalazi se u glavnoj ulici za šoping, (Getreidegasse 9). Kada je on u njoj rođen, kuća je već bila stara 400 godina. Živeli su tu kao podstanari, u stanu na četvrtom spratu. Kuća je pripadala jednom trgovcu koji je radio na dvoru i kasnije je imao uticaj na kompozitorovu karijeru. Kao nedirnuta, u njoj je ostala kuhinja na osnovu koje možemo da zaključimo da život njegove majke i nije bio tako lak. U kući se nalaze portreti Mocarta i njegove porodice, slike Salcburga (koji je tada imao oko 16.000 stanovnika), Mocartova violina, pisma, pramenovi kose… Tu se nalazi i soba u kojoj je veliki kompozitor, baš, rođen.
Za Mocarta je Salcburg bio premali, pa se zato obreo put Beča, kada je imao 25 godina, iako se njegova muzika savršeno uklapa u arhitekturu Salcburga. Mocart je više voleo Beč jer su tamo bili bogati ljudi, za koje je on komponovao.
U Beču je i umro, a njegov grob je ostao nepoznanica. Zli jezici za to krive Mocartovu udovicu, Konstancu Veber, koja navodno posle njegove smrti nije vodila računa o grobu, zbog čega se ne zna gde se on nalazi. Pre deset godina, tokom obeležavanja jubileja Mocartovog rođenja, urađena je DNK analiza njegove kose koju su uporedila s analizom jedne lobanje, ali ustanovljeno je da se geni ne poklapaju, tako da je to bio još jedan u nizu promašaja s ciljem da se odgonetne njegov grob. U to vreme nije bilo čudno da vam odrube glavu, posle smrti, što se i desilo njegovom kolegi Mihaelu Hajdnu, mlađem bratu Jozefa Hajdna, s kojim je Mocart drugovao (Leopold je u početku to prijateljstvo branio jer je mislio da je Mihael Mocartu konkurencija). Jer, tada je bilo u modi da se prave zbirke lobanja obrazovanih ljudi. Uf, dobro je da nismo tada živeli!
Sestra bila talentovanija
Mocartova sestra, Marija Ana, je bolje svirala klavir od njega, ali nije naišla na podršku okoline samo zato što je bila žena. Posle smrti majke, morala je da se brine o ocu koji je bio egoista. Marija Ana je imala decu i njen sin je još imao potomke, dok Mocartova deca nisu imala potomke. Imao je šestoro dece, od kojih su samo dvojica sinova preživela. U kući u kojoj je živeo, tokom našeg boravka je trajala izložba posvećena Mocartovom sinu, Francu Ksaveru mlađem koga su zvali Volfgang Amadeus Junior, koji je takođe bio kompozitor, al je problem bio taj što su ga mnogi upoređivali s ocem.
A, sada šok…
Posebno nam je bilo interesantno poreklo Mocartove porodice. Njegov otac, Leopold, nije bio Salcburžanin jer je rođen u Augsburgu u Bavarskoj, a u Salcburg je došao na studije. Mocartova majka Ana Marija Pertl je rođena na jezeru Volfgang, nedaleko od Salcburga. To bi značilo da Mocart u stvarnosti i nije bio Austrijanac jer nikada nije imao austrijski pasoš. On važi za austrijskog kompozitora jer je napravio karijeru u Beču! Značenje prezimena Mocart je “čovek iz močvare” i ono se i danas sreće u Augsburgu. To su “normalni” ljudi koji se tako prezivaju. U Augsburgu čak postoji i supermarket koji je u vlasništvu porodice Mocart!
Mocart kugle za poneti
Prave Mocart kugle i danas se prodaju u poslastičarnici “Furst”, koja se nalazi u šoping zoni grada. Tu, za 1,20 evra po komadu, možete da probate ovaj poznati slatkiš pravljen po recepturi poslastičara Paula Fursta, koji ih je i osmislio 1890. godine. Ovaj slatkiš je prepoznatljivog oblika, a sadrži marcipan od pistaćija, lešnik i crnu čokoladu. Mocart kugle, na koje smo navikli, mogu da se kupe u svim prodavnicama koje prodaju slatkiše i supermarketima. Prodaju se i na uličnim tezgama, tik do nezaobilaznih pereca. Cene variraju, al’ recimo za 150 grama potrebno je da izdvojite oko 2,50 evra, dok im cena po komadu ide čak i do 1,40 evra.
Zašto su Mocartova braća i sestre umirali?
U katedrali u Salcburgu se nalazi i Mocartov krstionik. Malo je poznato da je čuveni kompozitor imao nekoliko krsnih imena Johanes Hrizostumos Volfgangus Teofilus. Mocartova majka je izgubila petoro dece, samo drugo i sedmo su preživeli, ostali su umrli sa svega nekoliko meseci. Mišljenje je da su deca umirala zbog loše higijene. Ali, u stvarnosti se veruje da je razlog gubitka dece bio taj što Mocartova majka nije dojila decu jer je imala lepe grudi i mislila je da će ih dojenjem “pokvariti”. Bebe su hranili kuvanim kravljim mlekom, zbog čega su deca rano umirala.
Veza Marine Abramović i Mocarta
Naša poznata umetnica Marina Abramović napravila je visoku stolicu koja krasi obalu reke Salca koja prolazi kroz Salcburg. Ona je ovu stolicu namenila Mocartu, a na njenom sedalnom delu se nalazi ogromna rupa.
BEOGRAĐANIN SVIRA MOCARTA USRED SALCBURGA
Barokna sala najstarijeg restorana u Evropi “Stiftskeller St. Peter”, u koji je voleo da dolazi i Karlo Veliki, svake večeri, dočekuje goste, mahom turiste. Meni iz Mocartovog doba, i izvođenje arija iz Mocartovih opera “Don Đovani”, “Figaro”, “Čarobna frula” kao i nezaobilazne “Male noćne muzike”, gostima pružaju mogućnost da svim čulima utonu 18. vek. Tamo smo, gle čuda, naišli na ljude i sa ovih prostora. Upoznali smo dvojicu Beograđana i jednog momka iz Orahovca.
Violista Vladimir Marković, u Salcburgu od muzike živi već 12 godina, član je gudačkog kvinteta koji svira na ovim večerima. Jednom mesečno se vraća Beogradu u kome bi violu zamenio električnom violinom.
Imam posla preko glave, ovde može da se živi od muzike. Ima dosta Srba. Ne smatram ni da sam otišao sa Balkana jer u Beograd dolazim jednom mesečno i sviram po klubovima. Uzmem sve najbolje iz Srbije i vratim se u Salcburg. Jedna od dobrih stvari Salcburga je to što biciklom možete svuda da stignete za desetak minuta – rekao nam je Vladimir.
OD TVRĐAVE SOLI DO JEDNE OD NAJATRAKTIVNIJIH EVROPSKIH DESTINACIJA
Bukvalno značenje grada Salcburga bilo bi “tvrđava soli”. “Belo zlato” kako se još so nazivala, pronašli su još Kelti i bila je jedna od glavnih proizvoda za trgovinu. Jedan od nadbiskupa je tokom svoje vladavine modernizovao rudnike soli koji su postal poznati širom sveta, što se odrazilo i na ceo region.
Srednjevekovni Salcburg je izgledao sasvim drugačije… Bio je nadbiskupija (do pre 200 godina), a kao svedočanstvo vladavine kneževa nadbiskupa, u starom delu grada je očuvana njihova rezidencij. Ono što bi moglo da vam skrene pažnju ako se zadestite u blizini rezidencije je i takozvana “igra zvona”, čije se melodije “proliju” Salcburgom tri puta dnevno, u određeno vreme.
U starom delu grada možete da vidite i najveću i najlepšu baroknu fontanu, van Italije, koju je i napravio jedan italijanski vajar u 17. veku. U njenoj neposrednoj blizini nalazi se katedrala, s mermernom fasadom, još jedna građevina kojom se Salcburg diči. Ona je “beba” u poređenju s istorijom Salcburga koja počinje već u 7. veku, jer je sagrađena tek početkom 17. veka. Tu je i Muzej grada koji bi takođe mogao da vam bude interesantan.
Salcburg ima južni šarm, jedino što u njemu i nije baš južno je vreme jer godišnje ima oko 140 kišnih dana.
Kod parka i dvorca Mirabel dok je Salcburg bio deo Bavarske, rođen je bavarski princ Oto, sin kralja Ludviga I, koji je u 19. veku postao prvi kralj Grčke, posle oslobođenja od Turaka.
Park Mirabel, atrakcija za današnje turiste, je izgradio jedan od kneževa nadbiskupa za svoju ljubavnicu sa kojom je imao 15 dece. Njihova veza je u to vreme bila veliki skandal, a tako nešto ne bi bilo moguće ni danas – zbog celibata!
Danas je u zgradi nekadašnjeg dvorca smeštena administracija grada Salcburga.
I groblje je ovde lepo
Salcburg je jedan od onih gradova u kojima će da vam se dopadne čak i groblje. Groblje Svetog Petra smešteno je unutar starog dela grada i izgleda kao da su u njemu smešteni živi, a ne mrtvi Salcburžani. Slažemo se da morbidno zvuču, ali je zaista tako, što može da se vidi i sa fotografija. Grobovi deluju malo i svi su “kao pod konac”. Meštani kažu da se turisti često raspituju da li koliko bi ih, baš tu, koštalo grobno mesto. Šanse za tako nešto ipak su im male, čak i ako bi mogli da izdvoje pozamašnu svotu novca jer na tom groblju se uglavnom nalaze porodične grobnice Salcburžana. U crkvici koja se nalazi na groblju, nalazi se lobanja kompozitora Mihaela Hajdna, koji je do kraja života ostao u Salcburgu, za razliku od Mocarta. Priča u vezi sa njegovom lobanjom ima, verovali ili ne, ljubavnu pozadinu. Njegova udovica je toliko bila vezena za njega i tako joj je teško pala smrt muža da je godinama insistirala da joj donose njegovu glavu kako imala utisak da je on on, tu sa njom. Uvrnuto, zar ne?
Nastaviće se…
Nada Mandić
