Tekst "Princeza od Dedinja: Mira Mijatović" je originalno objavljen u Magazinu Presstiž, a prenosimo ga uz njihovo odobrenje u celosti:
O Miri Mijatović, članici novotalasnog benda VIA Talas, danas se malo šta zna. Bila je ćerka drugog predsednika posle Tita, Cvijetina Mijatovića, pa se samim tim njen privatni život od sredine 80-ih godina, kao i život njene mlađe sestre Maje, čuvao u tajnosti. Informacije o Miri sam počeo da prikupljam još krajem prošle godine. Razlog što je tekst objavljen tek sada je što sam nailazio na razne prepreke tražeći podatke o njenom životu, fotografije, njene prijatelje i poznanike željne da pričaju. Nisam našao nijedan verodostojan tekst o njoj na internetu, a njenih fotografija na istom gotovo da nema. Te barijere su mi stavile do znanja da se detalji o njenom životu i dan-danas prikrivaju od javnosti, bolno prećutkuju, dovevši do toga da su je mnogi zaboravili, a druge njena priča podseća na neka srećna, a ujedno i tužna vremena.
Ovo je njena priča…
PORODICA, DRUŠTVO I ŽURKE
Mirjana Mira Mijatović je rođena u Ljubljani 1961. godine od oca Cvijetina Mijatovića i majke Sibine Bogunović, kasnije Mijatović. Otac joj je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, narodni heroj Jugoslavije i predsednik Predsedništva SFRJ od 1980. do 1981. godine. Rođen u mestu Lopare kod Tuzle. Majka Sibina je bila pozorišna glumica. Lepa, tiha i skromna. Poginula je u saobraćajnoj nezgodi 1970. godine kad je njena ćerka Mira imala svega devet godina. Cvijetin se nakon toga oženio srpskom pozorišnom, filmskom i televizijskom glumicom Mirom Stupicom, sestrom glumca Bore Todorovića, tetkom glumca i muzičara Srđana Todorovića.
Kad je Cvijetin izabran za funkciju predsednika Predsedništva SFRJ 15. maja 1980. godine (drugi predsednik posle Tita, prvi bio Lazar Koliševski koji je bio na vlasti svega 11 dana), porodica Mijatović se preselila u vilu na Dedinju, u Kačaničku ulicu broj 8, prvu kuću pored danas obnovljene kuće slikara Petra Lubarde. I danas stoji policijska kućica ispred kapije. Budući da su bile lepe, energične, nasmejane, a prema rečima pojedinih i „fatalne“, Mira i njena sestra Maja su imale veliko društvo, te su često pravile žurke u svojoj vili. „Pravile su žurke, a čuvala ih murija. Možeš misliti kakve su onda to žurke bile. Dolazile bi sve gradske face“, kaže muzičar i Mirin prijatelj Milivoje Petrović – Miško Plavi. Njihovo društvo su činili tadašnji aktuelni gradski umetnici i deca iz uglednih porodica – Milan Mladenović, Bojan Pečar, Dušan Gerzić Gera, Miško Plavi, Slobodan Cicmil, Goran Vejvoda, Bebi Dol, Margita Stefanović, Petar Peca Popović, Borjana Bulajić, sestre Udovički, Sonja Savić, Krle iz Idola itd. Te 1980. godine je počela da se rađa ideja o muzičkoj grupi VIA Talas.
NASTANAK GRUPE VIA TALAS
Boža, Gera, Mira, Aca Plavi (danas monah Arsenije) i Borjana Foto: privatna arhiva M. Plavog, presstiz.rs
Prema rečima Miška Plavog, idejni tvorci grupe su bili Mira Mijatović, njena drugarica Borjana Bulajić (koja kasnije nije bila član benda) i slikar Dušan Gerzić Gera. Kako su se družili sa Miškom Plavim koji je svirao više instrumenata, zvali su ga da im pomogne u oblikovanju njihovih muzičkih ideja.Vođeni nostalgijom, za naziv svog benda birali su između VIA (vokalno-instrumentalni ansambl) i VIS (vokalno-instrumentalni sastav), termina koji su 60-ih godina u Beogradu koristile mnoge muzičke grupe. VIA ih je podsećao na talas, pa je tako dat naziv bendu. „VIA Talas je bio pozitivna ekipa, uvek nasmejani i veseli. Kad pomislite „talas“ podseća na nešto što vas ljulja i što je prijatno. Voleli su da dolaze kod mene jer sam dobijao mnogo novina, časopisa, fotografija, ploča. Voleli su da slušaju ploče. Sedeli su po podu, u bašti, mogli su da puše. To su bili klinci iz kraja“, kaže novinar i rok kritičar Petar Peca Popović.
U to vreme nije bilo interneta. Članovi benda su pokušavali da pronađu svoj zvuk koji bi bio drugačiji od beogradske muzičke scene. Voleli su David Byrne-a i grupu The B-52’s i da „čačkaju“ po starijim hitovima. U kući Pece Popovića su mogli su da čuju različite stvari i često bi ga iznenadili kad bi mu pustili bilo šta od pesama koje bi potom pravili.
VIA Talas na stadionu Tasmajdan Foto: privatna arhiva Miška Plavog, presstiz.rs
„Prvi angažman grupe VIA Talas je bio studijski – na snimanju ploče „Artistička radna akcija“ za koju smo snimili pesme Lilihip (My Boy Lollipop), preradu pesme od Mili Smol i Hawaii (Najlepši kraj). Svirao sam električnu gitaru i bas. Gera se mučio, ali je uspeo da odsvira bubnjeve. I Mira se mučila, ali je uspela da otpeva. Za potrebu tog snimanja smo uključili i, danas pokojnog, saksofonistu Vuka Vujačića. Enco Lesić, vlasnik čuvenog studija „Druga Maca“ u današnjoj Svetogorskoj ulici gde smo snimali, doveo je duvačku sekciju iskusnih džezera za pesmu Hawaii. Grupa je nastala nakon snimanja te ploče, koja je zaživela u krugovima klinaca koji su slušali new wave, i nakon nje smo dobijali pozive za svirke. Sećam se jednog velikog letnjeg koncerta na stadionu „Tašmajdan“. Isto grupna svirka. Tada smo za potrebe živih nastupa pozvali basistu Bojana Pečara koji tada još uvek nije svirao u EKV“, priseća se Miško Plavi.
„Imali su problem oko albuma jer ih niko nije ozbiljno shvatao. Sloba Konjović je puštao njihove pesme na Studiju B. Njihova muzika zvuči kao grad. To je bila muzika uz koju si mogao da se veseliš i da kažeš da je to gradski zvuk, ali ih niko nije doživljavao kao konkurenciju. Nisu u njima videli opasnost. To je bio period kad su se snimale ozbiljne ploče. Kad se dolazilo do ozbiljnih pozicija i kad se sviralo po svim delovima zemlje. Svi jugoslovenski muzičari su vodili računa ko je od koga bolji. A VIA Talas su svi voleli“, ističe Popović.
Najbolji koncerti grupe VIA Talas su bili na stadionu „Tašmajdan“ i u SKC-u kao predgrupa Idola, kada je Mira Mijatović bacala bombone u publiku. Međutim, poznato je da nisu imali mnogo nastupa. Imali su mnogo proba. „Svirali smo u podrumu Mirine vile. Tačno iznad podruma je bio kabinet njenog oca. Jednom prilikom Cvijetin ulazi kod nas i kaže – Deco, izvinite, možete li samo malo da zastanete, imam gore Brežnjeva na vezi. Meni žao da vas prekidam, ali nemojte barem s tim činelama da udarate, to me prekida. Po bubnjevima možete. To mi ne smeta. Onda mi malo sačekamo i nastavimo da sviramo“, kaže Miško Plavi.
UMESTO VIA TALAS, SAMO TALAS
Gera i Mira, Foto: privatna arhiva Borivoja Gerzića, presstiz.rs
Posle završetka snimanja za ploču „Artistička radna akcija“, grupa je dobila poziv od Gorana Bregovića koji je tu „nešto zanimljivo namirisao“. Ceo bend je otišao u Sarajevo da snimi ploču. Kao beogradski klinci tamo su bili svima zanimljivi samim tim što su iz Beograda. Jugoslovenska prestonica je tada bila stecište mnogih kultura i raznih dešavanja i, prema mišljenju mnogih, „centar sveta“. Bregović ih je tada smestio u ozbiljan studio, dok im je basista Bijelog Dugmeta bio snimatelj. „Bojan, Vuk i ja smo umeli da sviramo, ali Gera je bio slab na bubnjevima. Na probama smo nekako uspevali da se uskladimo, ali kada je došlo snimanje, desio mu se „sindrom crvenog svetla“ (kad se uključi crveno svetlo za snimanje). Muzičari koji nisu sigurni u sebe i koji nisu tehnički potkovani, često ne mogu da odsviraju šta treba u studiju. Upravo to se desilo sa Gerom. Potpuno je izgubio samopouzdanje. Da sve to ne bi propalo, pored uloženog vremena i novca, Brega je našao jednog sarajevskog bubnjara. Taj bubnjar je bio odličan, ali je s njim to bila potpuno druga priča. Snimili smo sve, ali se izgubio taj naš zajednički duh. Nastao je muzički bućkuriš. Nakon tih neuspešnih snimanja, iako smo posao bili završili, na kraju nam se to nije dopalo i odustali smo. Ubrzo nakon toga sam pozvan da sviram bas u grupi D’ Boys i ušao u drugu priču. Ostali su Mira Mijatović i Bojan Pečar, koji su bili i ljubavni par“, kaže Miško Plavi.
Posle raspada grupe, Gera je otišao da studira slikarstvo i nije se više bavio muzikom. Svi članovi su imali biografije mimo benda. Pošto je Mira imala koncertno i studijsko iskustvo, ona i Bojan su se dogovorili da nastave dalje. Mira je imala veze u Sarajevu zbog svog oca, pa su potpisali ugovor sa muzičkom kućom Diskoton iz Sarajeva i ušli u studio da snimaju ploču. Potom su pozvali druge muzičare da im se priključe. Na određenim pesmama instrumentalno su ih pratili Ivica Vdović Vd, Vuk Vujačić i drugi. Odstranivši VIA, nastaje grupa Talas. Godine 1983. izdali su ploču za Diskoton pod nazivom „Perfektan dan za banana ribe“. Naziv je dao Bojan Pečar, inspirisan pričama američkog pisca Dž. D. Selindžera. Iako više nisu svirali zajedno, Mira, Bojan, Miško i Gera su ostali prijatelji za ceo život.
Ploča se sastojala iz osam pesama – Sama, Stal-no, Banana Reggae, Brodovi, Daj mi znak, Kraj, Gorke suze L. M. (Lady Mackbet) i Čarobnjaci ulice. Pesma „Sama“ je doživela veliki uspeh u zemlji, pojavivši se u filmu Svetislava Bate Prelića „Šećerna vodica“. Posle premijere filma, stihovi Rudi, ne diraj mi grudi su brujali na mnogim radio stanicama po celoj Jugoslaviji. Singl „Ti“ koji je snimljen nakon ploče, takođe je doživeo veliki uspeh pojavivši se na kompilaciji hitova Ventilator 202 Demo Top 10. Obe pesme su svrstane u 100 najboljih jugoslovenskih pesama ikada.
Nakon snimanja ploče „Perfektan dan za banana ribe“, bend nije snimio sledeću jer nisu oformili stalnu postavu grupe. Talas se raspao iste, 1983. godine. Bojan je počeo da svira sa grupom Ekatarina Velika, a Mira je nastavila da se bavi svojim studijama.
MIRA
Prema rečima njenih prijatelja, Mira Mijatović je bila zgodna, visoka, izrazita crnka koja je volela da menja svoju frizuru. Opuštena i otvorena. Njeno najveće interesovanje je bila muzika. Često je sa svojim prijateljima izlazila u beogradski klub Akademija u Rajićevoj ulici. „Bili smo najbolji prijatelji. Kad ti je neko najbolji prijatelj, voliš ga i misliš sve najlepše o toj osobi. Zato se i družiš. Bila je veliki ortak. U to doba, između nas je bila velika razlika u staležu. Otac joj je bio predsednik velike zemlje Jugoslavije. Nasledio je moćnu zemlju. Zemlju koja je predsedavala Pokretom nesvrstanih. Mira je bila potpuno normalna. Nikad to nije potencirala. U to vreme je najveća vrednost bilo stanje duha i svesti, interesovanje, znanje, talenat i na osnovu toga su se birali prijatelji. Naravno, bilo nam je super i što smo mogli da „visimo“ kod nje na dedinjskoj vili. Zvali smo je princeza od Dedinja“, kroz osmeh kaže Miško Plavi o Miri i priseća se duhovite situacije sa svojom drugaricom – „U to vreme sam vozio fiću. Bio mi je crkao almaser i automobil nisam mogao da palim ključem. Uvek sam ga stavljao na neku nizbrdicu gde bih mogao da ga gurnem i tako bi lako upalio. Dođem po Miru, pa bismo ga ili zajedno gurnuli, ili samo ona dok bih ja bio unutra. Jednom prilikom sam došao po nju s popravljenim almaserom, upalio auto i viknuo joj Guraj!, a ona nije ukapirala da gura upaljen automobil jer joj je ta situacija ušla u uslovni refleks. A ja sam se smejao unutra i začikivao je da je glupa.“
Mira je imala veliku radoznalost za stvari koje se dešavaju. Sve ju je zanimalo. Ako se održava određena izložba, performans, koncert, volela je tu da bude.
„Miru pamtim kao devojku sa izuzetnim osmehom i mnogo energije. Po obliku glave i po frizuri me je podsećala na Avu Gardner. Znam je iz zdrave faze. Kad je pala na droge, izbegavala je da dolazi. Čuli smo se telefonom. Nije smela da me gleda u oči. Maja je bila nepredvidljiva devojka. Mira je bila mirnija. Možda je to njihovo ponašanje bilo programsko, da bi se revanširale ocu. Ne mogu to da tvrdim. Deca 80-ih su programski bila navučena na drogu“, smatra Popović.
MAJA
Maja Mijatović Foto: Branimir Ružić, presstiz.rs
Mirina sestra Maja je bila mlađa od cele ekipe prijatelja. Rođena je 1966. godine. Imala je „posebnu vrstu lepote“. Bila je, takođe, umetnička duša. Studirala je glumu u Sarajevu i nije se bavila muzikom. Zanimale su je i scenografija i kostimografija. Družila se sa dizajnerima, kostimografima i umetnicima u Sarajevu kada je modna scena Jugoslavije bila jaka i poštovana.
„Maju su poslali u Sarajevo jer su smatrali da bi tamo imala veću prohodnost i da će je više štititi. Da je zaštite od lošeg društva, a to „loše društvo“ je već bilo otišlo. Uvek me je kopkao taj raspad države, i kako su iz Jugoslavije uhvatili najbolju decu 80-ih godina. Mislim da je to planski urađeno i niko me neće ubediti da nije. Maja je bila mnogo zgodna, ali lomna. Možda zbog odsustva majke. U nekim godinama su vam mnogo važni roditelji. Njima je majka poginula, a otac bio u velikim obavezama. Ako nemate roditelje u tinejdžerskim godinama, ako tada ne razgovarate često sa roditeljima, imate traume za ceo život. To je ta cena plaćanja. Kad nema roditelja, ima bande. Ima zaštitnika koji nisu zaštitnici“, objašnjava Popović.
SMRT SESTARA MIJATOVIĆ
Mira i Maja su preminule iste godine, 1991. u razmaku od svega nekoliko meseci. „One su bile radoznale gradske devojke koje su živele 26 sati dnevno. To je bio problem. Kad je bila bolesna, Mira je izbegavala da se javlja jer ju je bilo sramota. Ne smem da pomislim kako izgleda taj prelaz od devojke oko koje se vrti ceo svet do devojke koje svi izbegavaju. Strašna je pomisao da je uvek morala da ima određenu količinu novca kod sebe da bi kupila drogu. Mislim da ju je pre Maja navukla nego obratno. Maja je bila radoznalija, drčnija. Taj segment su krile od mene jer ih je bilo sramota. Bile su lepo vaspitane i bilo ih je sramota da im vidite slabost. Pobegle su od nas da ne bismo videli kako se urušavaju. Kad je Mira umrla niko nije znao. Saznali smo kasnije, a mnogo kasnije smo saznali da je umrla i Maja. To je bila državna bruka. Da dozvoliš da umru obe ćerke predsednika države“, tvrdi Popović.
„Dugo nisam imao kontakt ni sa Mirom, ni sa Majom pre nego što su umrle. Ne sećam se od čega su umrle. Nakon što smo prestali blisko da sarađujemo, voleli smo se i dalje, ali je svako otišao svojim putem. Nismo bili toliko često u kontaktu. Nakon raskida sa Bojanom, Mira je počela da se zabavlja sa dečkom koji je u to vreme radio negde na bliskom istoku, možda u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Otišla je s njim i izvesno vreme živela tamo s njim. Opisivala mi je koliko je tamo toplo. Jednom prilikom je ubacivala neke stvari u gepek i ostavila je ključeve na krovu od automobila na trenutak, i kad je uzela ključeve opekla se. Kad se vraila u Jugoslaviju, video sam je. I posle je umrla. Velika je tuga da su takve dve divne osobe jednostavno nestale sa lica zemlje, mlade i lepe, baš u trenutku kada su možda bile spremne da iz sebe izbace nešto dobro i posebno “, kaže Miško Plavi.
Mira i Gera, Foto: privatna arhiva Borivoja Gerzića, presstiz.rs
Dve godine nakon smrti svojih ćerki, preminuo je i Cvijetin Mijatović Majo, ostavivši svoju suprugu Miru Stupicu.
„Tužne priče pokušavaš da zaboraviš, ali onda se setiš tog osmeha i te bezazlenosti i kako su se one junački nosile s tim što su iz takve porodice. Mira je po svaku cenu htela da zameni svoj protokolarni položaj za status deteta iz grada kom tata nije na vlasti. To je taj problem kojim se retko ko bavi – kako doživljavamo decu koja su upala u nešto za šta nisu spremna. Ona je pripadala ekipi koja nikad nije mislila da može da se okoristi o njen privilegovani položaj. Jednostavno, bilo je drugačije vreme“, završava Popović.
—————-
Bojan Pečar je umro od srčanog udara u Londonu 1998. godine. Iste godine je preminuo i Dušan Gerzić Gera u Beogradu. Vuk Vujačić je, takođe, preminuo 2007. godine. Miško Plavi je jedini preživeli član grupe VIA Talas.
Porodica Mijatović je sahranjena na Novom groblju u Beogradu.
Tekst je preuzet sa: Presstiz.rs, Dušan Veselinović
