Ceo tekst Vino za početnike pronađite na linku.
MUSKAT KROKAN: Ukus enofila, čak i u sećanjima koje doseže jedna generacija, menjao se od laganih vina koja jedva da mirišu, pa sve do onih od kojih soba kad se otvori boca, miriše kao da je unet buket ljubičica.
Od ovih potonjih verovatno su najpoznatiji miskati kojih ima više od 350 vrsta, među koje ne spadaju mirisni traminac ili sovinjon blan, iako i oni mirišu.
Kod nas je godinama kod nas sinonim za muskat – krokan. Nije ni čudo: hvalimo se da je to naša, autohtona sorta sa Bisernog ostrva kod Bečeja. Avaj: ovde je fracuski krokan opstrao zahvaljujući filoksetri (bubi) koja je desetkovala vinograde u celoj Evropi, ali nije umela i da pliva, pa je tako krokan na ostrvu opstao.
Još malo. Ali, podatak govori da vina ima mnogo više no grožđa, pa preti ozbiljna opasnost da potrošači zaborave kako stvarno mirišu muskatne sorte, a enolozi prepoznaju ovaj miris i tamo gde ne bi smelo da ga bude. U rizlinzima, na primer.
TOKAJAC: Iako apsolutno ne spada u mirisne sorte vina, na izvestan način postao je to. Kao i rizling kasne berbe iz Vršca. Kao i mirisni traminac iz Hrvatske ili Slovenije. O čemu se tu radi?
Sva ova poluslatka ili slatka vina moraju da budu prepoznatljivih mirisa. Dakle, veći procenat šećera im nije dovoljan, pa ih, kada nemaju svog prirodnog mirisa, valja namirisati. Eto, Mađari u svoj tokajac ubacuju nešto od muskatnih sorti, braća sa zapada nemaju razloga jer imaju već zamirisano grožđe.
No, marketing je to što jeste: o tokajcu se i danas ispredaju bajke. A bajka k’o bajka…
GAME: Vino za koje je naš čuveni vinogradar, pokojni dr Lazar Avramov primetio: »Sad mi je jasno zašto Francuzi toliko forsiraju game. Tamo gde je belo vino suviše slabo, a crveno suviše jako, odlično se uklapa game.«
Još jedan član valjda najbrojnije familije vinove loze: pino ili burgundac. Vino je harmonično i pitko, rubin boje, prija uz hranu ali i kao osveženje. Vino se priprema po klasičnom postupku za crvena vina, ali i kao bela, pa se od sorte game proizvodi najpoznatije mlado vino na svetu: božole nuvo, ili kako se kod nas zvalo game mladi.
Uz to, ova sorta je visokorodna, pa čovek prosto pomisli: zar postoji išta bolje.
Postoji.
BURGUNDAC CRNI: Pino noar (kako se još naziva) se smatra za slabije crveno vino, što karakteriše i brata mu gamea: pitko je, harmonično ali nedovoljno obojeno pa mu valja dodati game bojadiser: grožđe skromnog ukusa i mirisa, ali zato intenzivne boje, pa se često koristi za ono što mu ime i govori: farbanje ostalih sorti.
Ipak, sa nekada naših prostora, tačnije iz Metohije, uspevao je godinama uzastopce da bude apsolutni šampion među crvenim vinima na beogradskom sajmu, u konkurenciji najveće Jugoslavije, jelte. Ne nedostaju mi priznanja i s drugih manifestacija, najveće od svega ostalo je upamćeno da je pod imenom »Amsefelder« bio najpoznatije i najprodavanije strano vino u SR Nemačkoj.
Dakle, kada je napravljeno kako valja, zadovoljiće sve koji ne čeznu za oporim crnim vinima.
PROKUPAC: Naša sorta, pa su mu u kraju odakle potiče i odakle su mu i ime nadenuli veoma ponosni. No, kao što to obično biva lokalpatriotizam teško da može da stekne slavu van sopstvenog atara. Kolko god da se pojedini preduzmljivi ugostitelji trudili, pa mu nadevali imena »Vino za mušku decu« (crno) i »Vino za žensku decu« (kao ružica). Mislim, dokazano je da je crveno vino (u socijalno prihvatljivim količinama, naravno) efikasan afrodizijak, pa to nije nikakva specijalnost prokupca. To valja zahvaliti taninima što se nalaze u kožici i pokožici svakog crvenog grožđa.
No, postoji način da se sve to poboljša. Kupaža sa kaberne sovinjonom i merloom učiniće vrlo prijatno, jako ali pitko vino što čezne za kakvim biftekom ili nekim drugim jakim crnim mesom. Ali, to onda više nije prokupac. Možda je to ono što je jedan vinar nazvao »srpski Bordo«.
VRANAC: Ime mu potiče otud što je vran (crn) što sa konjima nema ama baš nikakve veze izuzev što su i tamo vranci crni.
Autohtona crnogorska sorta koja se proširila i po Srbiji, Makedoniji, naročito Hercegovini pa tamošnji vranac ozbiljno konkuriše izvornom. Kako mu ime i govori jake je boje i skromnog mirisa, ume da bude i pomalo oporo. Zato ga valja »popravljati«: samo desetak odsto merloa ili kaberne sovinjona u kupaži (što Crnogorci i rade) napraviće čudo od ovog vina.
Tako da, iako najpoznatija autohrtona sorta, nije uspela da izbegne zamke kao i mnoge druge. Prokupac, o čemu je bilo reči, ili sicilijanski diablo koji ni u Italiji nije na velikoj ceni pa o tome neće ni biti reči. Imaju Italijani pravog konja za trku, ali o tome u poslednjoj etapi vinskog lavirinta.
SAN ĐOVEZE: Stariji pamte kako nam je Italija bila prvi komšija, kako smo išli u Trst po farmerke, na pice i – vino. Ono što je posebno privlačilo bio je kjanti. Pakovan u karakteristične boce opletene sargijom. Bila je to (i ostalo) vino od sorte san đoveze, italijanski adut za utakmicu s Francuzima. Ako je suditi po »vinu milenijuma« što je postao brunelo, uspeli su. Avaj, san đoveze nigde nije dao onaj kvalitet kao u Italiji pa je ovo vino, iako zaista vrhunsko, ostalo u senci Bordoa.
Ne može mu se osporiti: harmoničnost, karakterističan sortni miris, pitkost…
MERLO: Jedno od najpoznatijih i najkvalitetnijih vina iz Bordoa. Lepo obojeno, harmonično, veoma osvežavajuće, karakterističnog sortnog mirisa i bukea. Onako kako se samo može očekivati od grožđa koje ima dosta šećera i dosta kiseline. »Tajson«, kako neko reče. Krasi ga još jedna vrla osobenost: gde god da se zasadi neće izgubiti od svojih karakteristika, pa ga je to odvelo na sve četiri strane sveta: od Grčke do Čilea i Argentine.
KABERNE FRAN: Izuzetno vino iz Bordoa, sa svim najboljim karakteristikama koje važe i za merlo. Lepe je rubin boje, vrlo je pitko pa je gotovo idealno za popravljanje oporih sotri grožđa. Iako nikako nije reč o ženskom vuinu, ta pitkost nagnala je lepši pol da neretko kaberne franu daju prednost u odnosu da mnogo poznatijeg brata.
Nažalost, kod nas je gotovo potpuno nestao, pa tek poslednjih godina niču novi zasadi. Ključno vino za priču koja sledi.
KABERNE SOVINJON: Ako postoji apsolutni šampion, apsolutni kralj, car, još od 1600. godine, onda je to kaberne sovinjon. Onaj što je odgajen u najpoznatijem vinogorju na svetu, u Bordou. Toliko je važan i značajan čak da se, ako dolazi iz Francuske, kaberne sovinjon neretko zove – bordo.
A taj bordo imao je značajnu ulogu u svim IN filmovima. Bond jes, da pije šampanjac, ali kad pije vino pije – klaret. Dakle, pomenuti sovinjon. Najčuvenije i najskuplje zove se muton rotšild. Dakle, opet sovinjon kojim se sladio još kardinal Rišelje. Samo u Francuskoj, od kabernea se proizvodi više od 500 vrsta vina, a gaji se, uspešno, na svim kontinentima.
Vino je jako, harmonično, osvežavajuće, tamnnoružičaste boje sa karakterističnim sortnim mirisom na šumsku ljubičicu. Toliko o sortnom viunu koje je savršeno i takvo kakvo je.
Ali, ima još nešto što se naziva i klasična bordo kupaža: kaberne sovinjon, kaberne fran i merlo. Ova formula nagnala je mnoge vinare da na pomenutu temu istražuju dalje, pa je ovde kod nas stvoren i »srpski bordo«: neprevaziđerni su kaberne i merlo, ali kaberne frana zamenjuje domaći prokupac. Kako god da je, teško da će ovo imati neki veći uticaj sem marketinškog.
Još nešto: izreka da se vino pije viljuškom najbolje dolazi do izražaja u svim ovde opisanim sortama. Poslužiti kakav biftek, divljač, ili neko treće jako crno meso, bez ovih vina, bila bi uvreda i za kuvara i za vinara.
Probajte, nećete se pokajati!
