Meteor koji je danas pao u region Čeljebinska na Uralu bio je dugačak nekoliko metara i težak oko deset tona, objavila je Ruska akademija nauka.
U saopštenju Akademije navodi se da je meteorit ušao u atmosferu brzinom od 15 do 20 kilometara u sekundi, a raspao se na visini od 50 do 30 kilometara.
Istovremeno Addi Bischoff, mineralogol sa Univerziteta Muenster iz Nemačke kaže da mali meteori stalno ulaze u našu atmosferu. Većina odmah izgori, ali ovako veliki udari se dešavaju na svih pet godina.
Energija oslobođena prilikom ove eksplozije je bila nekoliko kilotona, kažu ruski naučnici! Inače, atomska bomba bačena na Hirošimu je imala snagu od 16 kilotona. Ipak ovaj udarac meteora je bio prilično slabašan u svemirskim veličinama.
Evo šta kaže nauka i da li možemo da se zaštitimo od stenčuga iz svemira?
Naučnik Rej Anderson koji se celog života bavi izučavanjem meteora kaže da zapravo ne bismo mogli! Meteore najčešće ne vidimo dok ne dođu u atmosferu, odnosno nekoliko sekundi pre udarca u Zemlju. Oni se kreću brzinom koja je 10 puta veća od brzine metka, odnosno oko 40.000 kilometara na sat. Ukoliko neko ne primeti meteor teleskopom, što uopšte nije izvesno, praktično će nas dočekati nespremne.
Snaga udara zavisi od više faktora. Recimo od ugla ulaska u atmosferu, brzine i putanje.
Naučnici su pokušali na osnovu veličine kratera na mestu udarca predhodnih meteora da otkriju šta se tada dešava. I dosta je dramatično!
Meteor u atmosferu ulazi toliko brzo da vazduh ispod nema vremena da se ukloni sa puta, već se sabija. A sabijeni vezaduh se brzo greje pa na mestu udarca temperatura gotovo trenutno raste na temperaturu 10 puta veću od one na Suncu.
U tom trenutku sve što se meteoru nađe na putu će nestati u trenutku, kao celofan na vatri.
Sekundu posle ulaska u atmosferu meteor se zariva u atmosferu. Ako je dovoljno velik udarni talas će razneti sve u krugu od 250 kilometara. Čak i 1.500 kilometara daleko ljudi bi od udara pali na zemlju.
A to je samo početni udarac. Posle bi se dogodili razorni zemljotresi, a vulkani bi proradili. Za jedan sat oblak tame bi prekrio zemlju, a kamenje, lava i prašina bi padali svuda okolo.
Čini se da se upravo ovakav scenario dogodio kada su izumrli dinosaurusi.
I sve to bi se desilo baš iz vedra neba i bez upozorenja! Kao danas!
Ali možete da odahnete pošto se toliko snažni udari dešavaju otprilike jednom u milion godina.
