Jedino izvesno u životu je da ćemo umreti. A šta posle biva, to niko ne zna. Teorija ima raznih. Mnogi kažu i veruju da postoji život posle smrti.
Ljudi koji su bili klinički mrtvi na Redditu su napisali svašta, odgovarajući na pitanje: „Kakav je osećaj umreti?“, prenosi Mirror. Evo najzanimljivijih iskustava:
Sreo sam brata
Mladić je pao sa motora, doživeo kliničku smrt. Kada je sve prošlo ispričao je ovo:
“Sećam se da ležim na ulici a stvari polako postaju crne i tihe. Jedini razlog zašto nisam zaspao bizaran je trenutak kada sam čuo nekoga kako viče: “Ne posustaj, hajde, diži se. Diži se! Diži se. Zatim me je neko udarao po kacigi koja mi je još bila na glavi. Otvorio sam oči i video svoga brata kako čuči pored mene. To mi je bilo čudno jer mi je brat umro od droge nekoliko godina ranije.”
Knjiga o životu
Čovek je imao opasnu operaciju, izgubio je mnogo krvi i bio je na kratko mrtav. Evo i sećanja:
“Probudio sam se u nečemu što je izgledalo kao svemir ali nije bilo nikakvih zvezda ili svetla. Nisam baš plutao, jednostavno sam bio tamo. Nije mi bilo ni toplo ni hladno, nisam bio ni gladan ni umoran, nekako mirno neutralan. Znao sam da su u blizini svetlost i ljubav, ali nisam imao potrebu da odmah idem tamo. Sećam se kako sam razmišljao o svom životu, ali nije se radilo o montaži. Više je bilo kao da sam lagano listao knjigu i tu i tamo bi se pojavila neka slika iz mog života.”
Lep osećaj
Mladić je imao hemoterapije, nekoliko puta je bio na ivici smrti. Ta stanja opisuje ovako:
“Najgore od svega toga je, kada sad gledam, kako to mirno može da izgleda. Kao da iz jednog stanja prelazite u drugo. To je kao da pritisnete dugme na budilniku i onda spavate. A onda se setite da morate u školu, da imate razne poslove i da spavanje može da sačeka da sve to uradite pa se probudite.”
Park
Srce mu je stalo zbog alergijske reakcije a on je doživeo nešto prelepo.
“Sećam se osećaja da me nešto usisava izuzetno polako, kao da me vuče kroz vodu, a zatim je tama i lagano nestajanje. U jednom trenutku svetlost se vratila i ja sam gledao u vrt. Nije bio ispunjen cvećem, već samo prašinom i proređenom travom. U njemu je bilo i igralište sa ljuljaškom u sredini i dvoje dece koja su jurila oko njega. Dečak i devojčica. Teško je to opisati, ali imao sam osećaj kao da mogu da biram da li ću da ostanem ili ću da odem, ali svaki put kada bi pokušao da se vratim bio sam zadržan na mestu. Razmišljao sam zašto bih želeo da se vratim a kada sam rekao da ne želim da napustim majku ono što me je držalo najzad me je pustilo. Naglo sam se probudio. Bio sam živ.”
