Nedavno su ruske vlasti saopštile da će, kao odgovor na nove sankcije, Američka ambasada u Moskvi morati da smanji broj diplomatskih predstavnika u Rusiji sa 1.200 na 445.
Ono što je zanimljvo je da je to prva takva mera od 1986. godine, kada su vlasti u Moskvi naredile SAD da redukuju svoju misiju za 200 ljudi, tačnije da otpusti sovjetske građane koji su radili kao lokalno osoblje.
To se desilo samo osam meseci nakon što je sovjetski lider Mihail Gorbačov obelodanio svoju novu politiku “glasnosti” i “perestrojke”, odnosno otvaranja i ekonomske transformacije koja je pokrenula procese koji su na kraju doveli do sloma prve socijalističke države. Uprkos mnogo pomirljivijoj retorici, na prvoj liniji sukoba Zapada i Istoka – u ambasadama i drugde – i dalje je bila veoma snažna hladnoratovska logika.
U tom vreme drugi čovek američke ambasade u Moskvi bio je Ričard Kombs (Richard Combs).
Sada penzionisani službenik Stejt departmenta se priseća u intervjuu za Radio Slobodna Evropa šta se desilo u oktobru pre 31 godinu kada su se diplomate sa znanjem nekoliko jezika i stručnjaci za kremljologiju odjedanput našli u situaciji da voze školske autobuse i rade slične poslove.
RSE: Kakve su bile okolnosti kada je sovjetsko Ministarstvo inostranih poslova naredilo smanjenje osoblja u američkoj ambasadi?
Kombs: Tada su povučeni svi lokalni sovjetski uposlenici u našoj misiji – oko 200.
Mi smo angažovali domaću radnu snagu kao spremače, kuvare, šofere, mehaničare, vodoinstalatere, ali i za ostale poslove. Stoga smo nakon njihovog odlaska morali sami da obavljamo te dužnosti.
Veliki problem je bio nošenje teških stvari kojih je bilo mnogo i to svakodnevno – sa železničke stanice do carine, potom do ambasade i tako dalje. To je bio veliki problem: kako obezbediti funkcionisanje velike, važne ambasade u trenutku kada smo iznenada ostali bez 200 sovjetskih radnika.
RSE: Dakle, nijedan američki diplomata nije proteran?
Kombs: Ne. Naravno, povremeno su američke diplomate proterivane. Međutim, u ovom slučaju sovjetsko Ministarstvo inostranih poslova je odlučilo da povuče domaće osoblje iz američke ambasade. Mi smo vremenom postali veoma zavisni od njihovih usluga u našem predstavništvu u Moskvi, kao i konzulatu u Lenjingradu.
RSE: Kakva je tada bila atmosfera u Moskvi?
Kombs: Ovoj meri sovjetskih vlasti prethodilo je nekoliko recipročnih mera proterivanja na obe strane. Mi smo neformalno upozoreni da, ako nastavimo da proterujemo sovjetske diplomate iz SAD, da ćemo doći u nezgodnu situaciju zbog velikog broja lokalnog, sovjetskog osoblja u ambasadi u Moskvi.
Kada je reč o atmosferi, ogromna većina Amerikanaca u ambasadi bila je veoma posvećena svom poslu, zato što smo bili na prvoj liniji u Hladnom ratu koji je trajao nekoliko decenija. Stoga je prva reakcija bila: “Prokletstvo, mi ćemo sami obavljati ove poslove; dođavola sa Rusima i Sovjetima”.
Jedno vreme je to dobro funkcionisalo. Međutim, trebalo je da uspostavimo redovan raspored dužnosti, kao što je čišćenje toaleta, prenošenje mleka, što je podrazumevalo angažman svih osim mene i ambasadora. Vremenom je to postalo opterećujuće. Takođe, to se odražavalo na društveni život, i to pomalo na smešan način. Na primer, postavljalo se pitanje kako organizovati prijem ili večeru kada nemate kuvara, kelnera i nikoga da posle sve to pospremi osim samog osoblja ambasade. Dakle, taj tehnički deo naših operacija je više trpeo nego suštinski: mislim na prikupljanje informacija, pripremanje izveštaja.
Postavljalo se i pitanje bezbednosti jer je trebalo održavati u voznom stanju automobile i školske autobuse. Neko je trebalo da vozi decu u školu. Nastojali smo da te poslove obavljamo na najbolji mogući način.
RSE: Dakle, američke diplomate su vozile decu u školu?
Kombs: Da, imali smo dva velika autobusa koje je neko morao da vozi. Koliko se sećam, pomogao nam je i posebni bilateralni sporazum sa Sovjetima, koji su u to vreme gradili zgradu nove ambasade u Vašingtonu, kao što smo mi podizali našu u Moskvi. Stoga smo angažovali specijalizovani građevinski bataljon američke mornarice da nadgleda gradnju. Ti momci su bili iskusni stručnjaci i mnogo su nam pomogli.
Našli smo još jedan interesantan način da rešimo problem. Na primer, ambasada Filipina je imala brojno osoblje i deo njih smo odmah angažovali jer nisu bili sovjetski državljani. Tako smo zaobišli ograničenje koje se odnosilo samo na domaću radnu snagu.
RSE: Dakle, bilo je zanimljivo da diplomate rade neke druge poslove.
Kombs: Veoma kvalifikovane diplomate su nosile nameštaj i druge stvari. Mnogo toga smo nabavljali iz Helsinkija u Finskoj, kao što je sveže mleko i voće, ili povrće iz radnji Stockmann ovde u Moskvi. Neko je trebalo da ode do železničke stanice, preuzme stvari, ubaci u kamion i preveze do ambasade, istovari i ubaci u frižider ili u skladište.
Dakle, bilo je mnogo posla, uključujući i čišćenje toaleta i zgrade ambasade, što je godinama činilo lokalno osoblje i stoga smo se našli u novoj situaciji.
Inače, to je bio veoma vešt potez sovjetskog rukovodstva, jer nije zaposlilo nijednog američkog državljanina u svojoj ambasadi u Vašingtonu ili u konzulatima, tako da nismo mogli da uzvratimo recipročnim merama.
Očigledno, lokalno osoblje u našoj ambasadi u Moskvi moralo je da sarađuje sa KGB-om i mi smo to znali. Međutim, neko je mnogo ranije doneo odluku da se takva praksa prihvati kako se ne bi povećavao broj američkih uposlenika.
Potez sovjetskih vlasti bio je taktičke prirode i tipičan za njeno ponašanje, ali je bio u suprotnosti sa politikom koju je vodio Gorbačov. Niko nije očekivao da će zaista sprovesti ovu meru.
RSE: Mora da je bilo i smešnih situacija kada su veoma obrazovane diplomate koje su govorile više jezika morali da čiste toalete ili izbacuju đubre.
Kombs: Nama to tada uopšte nije izgledalo zabavno. Naravno, svako je čistio svoje stanove, uključući i ambasadora i njegovu suprugu koji su morali da održavaju rezidenciju uz izvesnu pomoć. Mi smo ubrzo zaposlili državljane drugih zemalja koji su živeli u Moskvi koji su bili spremni da rade ove poslove uz nadoknadu, a nisu potpadali pod pomenuto ograničenje sovjetskih vlasti.
Međutim, veliki broj supružnika američkih diplomata i njihove dece morao je da radi. Njihova prva reakcija je bila: “Mi ćemo to obavljati. Dođavola, mi smo Amerikanci”. Dakle, dolazio je do izražaja nacionalni ponos. Međutim, vremenom je to postajalo opterećujuće jer nije bilo jednostavno svaki dan čistiti toalet. No, nastojali smo da ravnomerno raspodelimo zaduženja. I ja sam hteo da se angažujem, ali je ambasador smatrao da nas dvojica treba da budemo obučeni zvanično u slučaju da moramo da idemo u sovjetsko Ministarstvo inostranih poslova. Dakle, mi smo bili izuzeci, ali bukvalno svi drugi su bili angažovani, uključujući i admirala koji je bio vojni ataše i lekara u ambasadi.
