Da li ste već čuli da se latinici ne piše baš dobro u Srbiji. Da, pismo koje vekovima koristimo ravnopravno kao i ćirilicu će izgleda proterati.
Predloženim izmenama ćirilica se favorizuje kao jedino dozvoljeno službeno pismo, dok se za upotrebu latinice u državnim organima, ustanovama, preduzećima pa čak i medijima predviđaju novčane kazne.
Čuveni lingvista Ranko Bugarski, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu ocenjuje da ovo više liči na progon latinice nego na čuvanje ćirilice.
”Naravno da su oba pisma, i ćirilica i latinica, srpska pisma. Ako hoćete i Hrvatska, mada o tome ne govorimo. Kroz istoriju su se i Srbi i Hrvati služili i ćirilicom i latinicom. Poslednjih decenija došlo je do nekakve preraspodele tako da je latinica ostala kao skoro jedino pismo u sadašnjoj državi Hrvatskoj. Ali to ne znači da u Srbiji sada moramo mi na to da se ugledamo, pošto je Hrvatska usvojila samo latinicu a recimo zanemaruje ili proteruje ćirilicu. Da sada mi treba da usvojimo samo ćirilicu i da kažemo da je samo ćirilica srpsko pismo, a latinica hrvatsko, da ne nabrajam neke druge kvalifikative koji se čuju kao što su tuđinsko, kominternovsko ili vatikansko pismo. Već ceo jedan vek veliki broj Srba, i u Srbiji i van nje, prihvatio je oba ova pisma kao svoja”, kaže Bugarski za RFI.
Takođe, on smatra da ako država misli da je ćirilica zaista ugrožena, ona može da razmišlja o nekakvim stimulativnim merama i načinima njenog daljeg popularisanja ili čuvanja.
Ipak, najugledniji lingvista sa ovih prostora smatra da ćirilica uopšte nije ugrožena.
“Sa praktičnog i životnog stanovišta, vrsta zaštite je činjenica da se u Srbiji ne može završiti škola bez dobrog poznavanja ćirilice. Bez toga se niko ne može opismeniti. Deca u svim školama prvo uče ćirilicu pa tek onda latinicu. Svi školski udžbenici su obavezno na ćirilici. To je, po meni, vrlo jak stepen zaštite ćirilice. Dok postoji školstvo u Srbiji iole pismeni ljudi će znati ćirilicu, tako da nije ugrožen njen opstanak u tom smislu.
Drugo je pitanje koliko će ko da koristi ćirilicu a koliko latinicu. Ali to nije pitanje za zakonsko regulisanje, a najmanje za kaznene mere. To će zavisiti od odluke na koju svaki pojedinac ima pravo. S obzirom na njegove okolnosti, na profesiju, na njegove preferencije, šta mu više odgovara, da koristiti ćirilicu ili latinicu. Ili će koristiti oba ta pisma i ne obraćajući posebnu pažnju kojim se pismom služi, što je inače po meni jedini racionalan pristup ovom pitanju. To je dakle stvar u domenu lične odluke. A da se uteruju zakonskim merama pod pretnjom visokih kazni mislim da je ne samo nedemokratski nego i protivustavno, ali i nehumano na kraju krajeva.”
Bugarski kaže i da su obični ljudi u Srbiji već uveliko navikli na ćirilicu i latinicu.
“Mislim da je ispravan stav da su danas ta dva pisma, kakva god bila istorija, pisma srpskog jezika. Što je sasvim u skladu sa činjenicom da se srpski jezik danas piše obama pismima. A drugo, gledano lingvistički, pismo kojim se neki jezik služi jeste i pismo toga jezika iako se i drugi jezici možda pišu tim istim pismom. To ne znači dakle da to prestaje da bude i pismo srpskog jezika. Sasvim je jasno i očigledno da su i ćirilica i latinica pisma srpskog jezika. Što ne znači nužno pisma samo srpskog jezika.”
