Ovo je grad sa svega nekoliko policajaca i bez kriminala, nema nezaposlenih a mesečni izdaci za kuću su 15 evra. Zato ga nazivaju socijalističkom utopijom.
U ovom andaluzijskom gradiću nezaposlenost je nepoznat pojam, a sve to zahvaljujući poljoprivrednim zadrugama.
Na prvi pogled, Marinaleda se ne razlikuje od ostalih gradova ove španske regije. Smešten u dolini Campina, okružuju ga zeleni brežuljci, nepregledne plantaže maslina i zlatna polja pšenice. Grad je lep, miran i tipičan za gradove iz najsiromašnije i najjužnije španske pokrajine. Ovo je demokratsko, ali i anti-kapitalističko mesto čiji gradonačelnik Manuel Sanchez Gordillo podstiče krađu.
Istorija grada seže daleko u doba neolita, pre 5 hiljada godina. Na ovom području oseća se prisustvo Rimljana pre svega zbog toga što se uspešno gaji vinova loza i masline koje je Rim doslovno gutao u velikim količinama. Ali je vidljivo i prisustvo islama koji je ostavio veliki trag na gastronomiju i arhitekturu. Tokom . 18 veka tu su se nalazili feudalni posedi, a mase ljudi dolazile su da bi radile na nepreglednim plantažama i posedima. Industrijalizacija u 20. veku dovela je do masovnog iseljavanja stanovništva u industrijska središta i u okolne države.
Danas je priča sasvim drugačija.
Kada je 2008. počela privredna kriza, gradonačelnik je dobio nadimak “španski Robin Hood”. Organizovao je demonstracije protiv velikih trgovačkih centara tokom kojih su učesnici punili kolica osnovnim namirnicama kao što su ulje, pirinač i pasulj i to nosili u lokalnu banku hrane, i sve to dok su zaposleni u supermarketima bespomoćno stajali i gledali. Gradonačelnik je izjavio da ovo nije bila krađa već akt neposlušnosti. Prema njegovim rečima, hrana bi trebala da bude pravo svih ljudi, a ne samo privilegija bogatih i nešto što služi špekulantima za zaradu.
Samo u ovoj regiji Španije postoji ukupno 690 hiljada praznih imanja i kuća koje su banke od početka krize zaplenile svojim vlasnicima. Ali, u Marinaledu situacija je nešto drugačija. Ovde, ako želite da gradite kuću, učinićete to besplatno. Materijal i kvalifikovane radnike osigurava gradska uprava, a može se graditi kuća do 192 metara kvadratne površine. Vlasnici kuća do kraja života plaćaju samo 15 evra mesečno ali potpisuju ugovor kojim se slažu da se kuća ne može prodati zbog privatne zarade.
U Andaluziji se nezaposlenost kreće oko 30 posto, kod mladih osoba vrti se oko 50. U Marinaledi, koja ima populaciju od 2700 stanovnika, nema nezaposlenih. Rešenje je pronađeno u poljoprivrednoj zadruzi u kojoj svi radnici zarađuju istu platu od 1200 evra mesečno. Nema razlike između upravnika i berača maslina. Svi dobijaju isto.
Utopija. Ali za sada funkcioniše.
