Naja Đurić i Milan Kovačević iz Planinarskog kluba Pobeda vam objašnjavaju sve što vas je ikada zanimalo o orijentiringu!
Predstavite se našim čitaocima!
Zdravo dragi čitaoci Domino magazina! Ko od vas još nije probao orijentiring, a voli sport, prirodu i dobro druženje – ne znam šta čeka!
Ja sam Naja, živim u Beogradu i imam 28 godina. Član sam planinarskog kluba Pobeda od svoje 17. godine. Davne 2001. godine sa sestrom sam krenula na kurs orijentiringa koji organizuje PK Pobeda svake godine u februaru. Krenula sam samo zato što je kurs besplatan i zato što me je sestra nagovorila da joj pravim društvo. Od tog februara orijentiring je za mene postao način života, kao što bi to rekli stranci (orienteering is the way of life). Tu je i Milan. On je počeo da se bavi orijentiringom par godina posle mene, a sada je jedan od najboljih naših takmičara. Upoznala sam ga na jednoj od trka, i od tada smo nerazdvojni.
Šta je zapravo orijentiring?
Milan: Kao dan rođenja sportske orijentacije uzima se 13. maj 1897. godine kada je u okolini norveškog grada Osla održano takmičenje u trčanju sa kartom i kompasom. Postoje još stariji, ali manje pouzdani podaci, koji kažu da je orijentacija bila jedna od aktivnosti švedskih drvoseča i lovaca na irvase.
Najprostije rečeno orijentiring je prelaženje zadate staze sa kontrolnim tačkama uz pomoć karte i kompasa za što kraće vreme. Takmičar se kreće kroz komplikovane terene sa mnoštvo detalja zbog čega se koriste karte krupne razmere (1:15000, 1:10000, 1:5000). Na karti su ucrtani start, cilj i kontrolne tačke koje se moraju preći zadatim redosledom. Ne postoji unapred zacrtana maršuta već takmičar sam donosi odluku kojom će varijantom najbrže i najlakše stići od jedne do druge kontrolne tačke (kontrole). Upravo zbog ovoga je orijentiring svrstan posle šaha u kategoriju sportova koji zahtevaju najveće intelektualne sposobnosti. Neverovatna kombinacija intelektualnih sa ekstremnim fizičkim naporima daju ovom sportu jedinstven pečat.
Kako izgledaju osnovna pravila sporta?
Naja: Pravila nisu komplikovana, već su samo deo fer igre i obezbeđenja istih uslova za sve. Kartu sa ucrtanom stazom ne sme niko da vidi pre početka trke. Takmičari se dele u kategorije razvrstane po polu i starosti kako bi konkurencija bila što sličnija po fizičkim i mentalnim karakteristikama. Jedina pomagala za orijentisanje na stazi su karta i kompas, ostala sredstva kao npr. GPS ili drugi navigacioni uređaji nisu dozvoljeni. Pobednik je onaj koji pređe stazu za što kraće vreme, a u praksi u pitanju su često razlike u minutima, pa neretko i u sekundama.
Da li postoje predispozicije da bi se neko bavio ovim sportom?
Milan: Ovim sportom može se baviti aktivno i rekreativno u zavisnosti od ličnih želja i mogućnosti. Orijentiring je usko vezan za atletiku i za neki ozbiljniji rezultat zahteva dobru trkačku pripremljenost. Pored fizičke sposobnosti za uspešno savlađivanje staza potreban je visok nivo koncentracije, kao i veština izbora najbolje varijante za dolazak na zadatu kontrolu za šta se koriste različite tehnike koje se uvežbavaju. Ključ uspeha leži u tome da takmičar tokom cele trke napravi balans između čitanja karte i što bržeg trčanja kako bi napravio što manje grešaka (kojih uvek ima).
Za orijentiring se kaže da je sport od 7 do 77, misleći se na nepostojanje starosnih ograničenja za učešće. Potrebna je samo dobra volja, ljubav prema prirodi i želja za takmičenjem.
Kako izgledaju takmičenja, a kako treninzi?
Naja: Takmičenje je zaista jedan kompletan doživljaj. Počinje od putovanja do mesta takmičenja sa klubskim prijateljima, nastavlja preko zagrevanja, male treme pred start, do same trke, aktivnosti posle trke, proglašenja pobednika i druženja. Posle trke svi analiziraju koje su greške ("kucanja" tj. gubljenja) imali na stazi, kuda su prolazili (kroz potok, jarugu, koprive…) ili koga su sreli.
Milan: Treninzi se sastoje iz dva elementa. Prvi je dobra kondiciona pripremljenost koja obuhvata atletske treninge izdržljivosti, snage i brzine. Drugi je uvežbavanje tehnika orijentiringa, odnosno veština prepoznavanja reljefa, korišćenje azimuta, upoređivanje objekata na karti sa objektima u prirodi itd.
Šta je od opreme neophodno i šta je dozvoljeno?
Milan: Pored pomenutog kompasa koristi se memorijski čip kojim se overavaju elektronske stanice koje se nalaze na kontrolama, što služi kao jedinstven dokaz sudijama da je staza pređena zadatim putem. Orijentirci koriste specijalne patike sa kramponima koje služe za što lakše kretanje po klizavim i neravnim terenima. Poželjan je dres od jačeg materijala koji služi da zaštiti telo tokom prolaska kroz gustu vegetaciju.
Na svetskim prvenstvima koriste se specijalni GPS uređaji koje takmičari nose na ruci i koji omogućavaju gledaocima da direktno prate trenutnu poziciju takmičara na stazi.
Kao korisna stvar mogu koristiti se slični uređaji i za treninge kako bi se analizirala sopstvena maršuta i otklanjale greške u orijentisanju.
Da li je ovo opasan sport?
Naja: Nije opasan, pogotovo kada se orijentiringom bavi rekreativno. Ukoliko se gleda sa strane profesionalnih takmičara, onda definitivno spada u kategoriju ekstremnih sportova. Interesantno je da je procenat povreda u ovom sportu jako mali, iako bi se moglo pomisliti da može da se desi sve i svašta negde u sred šume. Ono najčešće što se desi je da se sa trke vratiš blatnjav ili izgreban ili opečen od koprive. Od životinja na trci mogu da se u daljini vide srne (ukoliko imaš sreće), možda zečevi i, vrlo retko, divlje svinje. Jedna od opasnosti su krpelji, od kojih treba dobro da se pregledaš posle svake trke.
Koji klubovi u Srbiji postoje?
Milan: Na zvaničnom sajtu Orijentiring saveza Srbije postoji godišnji kalendar takmičenja kao i klubovi koji ih organizuju. Postoje klubovi u mnogim gradovima Srbije, u Novom Sadu, Paraćinu, Beogradu, Smederevu i dr. Najmasovniji klub je PK Pobeda iz Beograda. Ostali veći klubovi su Jasenica iz Smederevske Palanke, OK Stražilovo iz Sremskih Karlovaca, OK Novi Sad, PK Avala iz Beograda, AOK Košutnjak iz Beograda i dr. Postoje sajtovi klubova na kojima se možete informisati o detaljima.
