Ideja o nuklearnom reaktoru starom milijarde godina može se na prvi pogled činiti kao neka priča iz knjiga Erika fon Danikena ili recimo ljubitelja vanzemaljaca i teorija zavera.
Razlog tome jeste činjenica da konstrukciju nuklearnog reaktora na Zemlji teško možemo zamisliti bez delovanja neke visoke inteligencije.
Ipak, u Africi je otkriven nuklearni reaktor star milijardama godina a radio je na stotine hiljada godina.
I ne, nisu ga napravili vanzemaljci, već priroda.
Reaktor je prvi put otkriven 1972. kada su francuski naučnici uzeli uzorke urana iz gabonskog rudnika kako bi testirali njihov sadržaj.
Vidite, uranova ruda uobičajeno sadrži tri vrste izotopa od kojih svaki ima različit broj neutrona. Najviše ima urana 238, najmanje je onoga pod brojem 234, a najinteresantniji je uranijum 235 koji može da održava lančanu nuklearnu reakciju.
Naučnici su očekivali da će u uranovoj rudi u Okli naći 0,72 odsto uranijuma 235 jer je to procenat koji je uobičajen svuda na Zemlji pa čak i na Mesecu i meteorima.
Međutim francuski stručnjaci su utvrdili da je gabonski uzorak sadržavao 0,717 odsto uranijuma 235. Ovo odstupanje može se činiti malenim, ali kada je u pitanju uranijum, ono nije ni najmanje zanemarivo. Zaključak je bio da u rudniku nedostaje oko 200 kilograma uranijuma 235. A on nije mogao da tek tako nestane. Dublja istraživanja pokazala su da se oko 0,003 odsto uranijuma 235 raspalo u nuklearnoj reakciji.
Naučnici nisu mogli da veruju. Zato što se za pokretanje i održavanje reakcije moraju ispuniti tri vrlo specifične okolnosti.
Prvi uslov je taj da koncentracija uranijuma 235 bude idealna za reakciju. Danas znamo da je to koncentracija od 0,72 odsto.
Drugi uslov je taj da postoji dobar izvor neutrona koji će destabilizovati atome urana 235. Nuklearna reakcija je proces u kom se nestabilni atomi radioaktivnih elemenata raspadaju na manje i pritom oslobađaju energiju. Uranijum 238 prirodno se raspada u torijum, a u tom procesu oslobađaju se neutroni. Oni potom uleću u jezgra atoma uranijuma 235, stvaraju uranijum 236 koji je vrlo nestabilan pa kreće raspad, odnosno nuklearna reakcija u kojoj se oslobađa velika energija. Odakle energija? Zbir masa manjih stabilnih atoma nastalih u ovom raspadu manji je od mase uranijuma 236, a razlika se pretvara u energiju prema onoj poznatoj Ajnštajnovoj formuli E= mc2. U ovom procesu, između ostalih, nastaju novi neutroni koji mogu nastaviti da uleću u druga jezgra uranijuma 235, destabilizovati ih i tako nastaje lančana reakcija.
A da bi se ova reakcija nastavila kao postojana lančana reakcija, reaktor treba da ispunjava i treći uslov – mora da imati materiju koja će usporavati neutrone tako da se, kada stignu do jezgra uranijuma 235, onde zadrže kako bi ih destabilizovali, umesto da samo prolete. Ovu funkciju obavljale su podzemne vode.
Ali ni tu nije kraj bizarnim slučajnostima. Energija koja se oslobađala zagrevala je vodu tako da je ona počinjala da vri. Vremenom bi isparilo toliko vode da ona više ne bi mogla da usporava neutrone pa bi proces zastao. Kada bi stizala nova količina vode, prirodni reaktor bi se ponovo pokretao. I tako stotinama hiljada godina.
Nažalost, gorivo je potrošeno pa ni reaktor više ne može da se aktivira.
