Irak se početkom sedamdesetih, posle dve godine teške suše, suočio sa velikom nestašicom hrane. Sve mere koje su zvaničnici preduzeli nisu urodile plodom. Tako je 1971. godine nedostajalo žitarica za 10 miliona ljudi.
Ali umesto da se nahrane gladni, zbog neverovatneog spleta okolnosti nastradalo je oko 15.000 ljudi.
Evo priče.
U vreme Starog Zaveta pa čak i ranije, civilizacije na području Iraka bile su među najnaprednijima na svetu. Na ušću Eufrata i Tigra bio je i čuveni Vavilon, trgovački centar ali i prestona kulture, politike i nauke svog vremena. Vekovima kasnije, Irak je ostao pretežno poljoprivredna zemlja, dok su se ljudi većinom oslanjali na svoje useve.
A kako su leta 1969. i 1970. godine bila izuzetno sušna, žitarice nisu rodile. Potrošene su zalihe kako bi se narod prehranio. Tada je vodeća BAAS partija donela odluku da se iz inostranstva uveze seme za sledeću žetvu.
Odabrali su Mexsipak, kvalitetno seme pšenice visokog prinosa koje je razvio Amerikanac doktor Norman Borlog, inače dobitnik Nobelove nagrade.
Irak je insistirao da seme prođe hemijski tretman protiv biljnih bolesti kako bi bili sigurni da se neće pokvariti tokom skladištenja i transporta. Najefikasnije sredstvo je tada bilo Metilmerkuri dicijandiamid. Zasnovano na živi. A živa je, kao što verovatno znate, opasan otrov, smrtonosna za ljude i životinje.
Ipak, to ne bi trebalo da bude problem pošto je pšenica bila namenjena novoj setvi, zar ne.
Da, ali u teoriji.
A u praksi je bilo malo drugačije.
Džakovi pšenice koja je dovezena uglavnom iz Meksika imali su natpise NO USARLA PARA ALIMENTO, kao i DO NOT USE FOR FOOD. Ali, Iračani nisu znali španski ni engleski. A bili su gladni.
wikimedia
Kada su seljaci čuli da će dobiti od vlasti pšenicu, svoje male zalihe su brzo prodali. A onda su dobijenu pšenicu koristili za ishranu sebe i stoke.
U džakovima se nalazilo i uputstvo šta bi trebalo da se radi ukoliko se otrovana pšenica proguta. Ali na engleskom. Što znači da niko nije mogao da pročita da je potrebno hitno izazvati povraćanje, popiti mleko i otići kod lekara.
Iračani su uživali u besplatnoj pšenici a neki otrovani su čak po dolasku u bolnicu tvrdili da je to bio najukusniji hleb koji su ikada probali.
Vlada je bacila pola miliona papirića sa upozorenjima da je podeljena pšenica opasna i da se ne koristi za ishranu, ali bez previše efekata. Džakovi su nestajali iz kamiona i cela akcija podele semena za žetvu se raspala.
Nekoliko nedelja kasnije trovanje živom je počelo da pokazuje prve simptome. Gradske bolnice su bile pretrpane, a medicinski centri u svih 14 iračkih provincija su registrovali po 100 novih slučajeva obolelih dnevno.
Vlada je povukla seme i zapretila smrtnom kaznom za njegovo korišćenje.
I kada se učinilo da se sve smiruje, mesec dana kasnije drama je dobila nove razmere. Zatrovana govedina se našla u mesarama. Vlada je zabranila prodaju kontaminiranog mesa a cene namirnica su vrtoglavo porasle.
Na kraju, umrlo je oko 6.000 ljudi,dok je teško otrovano oko 100.000. Neka sela su bukvalno nestala. Mnoga deca su ostala sa teškim oštećenjima nervnog sistema do kraja života.
Ipak, iz ove tragedije izvučene su i neke pouke. Opasna hemikalija se više nije koristila a naučnici su proučili sve razmere katastrofe zbog čega je unapređena zaštita od trovanja kao i lečenje…
