Da li umiremo od osiromašenog uranijuma od bombardovanja Srbije 1999. godine, kao što svi već godinama pokušavaju da nas ubede?
Ili su možda ipak krive cigarete po čijem konzumiranju Srbija prednjači u Evropi već godinama? Ili otrovi u hrani koja se često ne kontroliše? Ili loše životne navike? Ili možda azbest koji možete da vidite u svakoj drugoj vikendici? Ili možda pesticidi koje naši seljaci sipaju na svoje njive svakog dana? Ili alkohol u kome se redovno preteruje? Ili plastične igračke kupljene na tezgama koje nisu prošle nikakvu bezbednosnu kontrolu, prepune ftalata i opasnih hemikalija? Ali ne, lakše je kriviti osiromašeni uranijum.
E pa doktor Zoran Radovanović, epidemiolog i profesor univerziteta za Danas iznosi činjenice. Prenosimo njegov tekst u celosti:
“Ovih dana je udarna tabloidna vest da “Srbima u 2019. preti epidemija raka” zbog osiromašenog uranijuma. Takve najave zdravo za gotovo uzimaju i političari najvišeg ranga. Došlo se dotle da se traže skriveni motivi među retkim pojedincima koji javno dovode u pitanje ovako shvaćenu “patriotsku” retoriku. Biće korisno da taksativno nabrojimo činjenice.
Prvo, bilo da je osiromašen, obogaćen ili potekao iz prirode (uglavnom kao smeša dva svoja izotopa, U238 i U235), uranijum je toksičan hemijski element. Njegova radioaktivnost je minimalna, jer mu je poluživot preko četiri milijarde godina, pa se koristi za procenu starosti naše planete. Ima ga na kopnu i u moru, a tona obradivog zemljišta sadrži 10-15 grama uranijuma. Otuda bombardovanje OU municijom minimalno, obično za manje od pet odsto, povećava ukupnu radioaktivnost terena.
Drugo, alfa čestice koje emituje uranijum ne mogu da prodru kroz list papira, ni kroz površni sloj kože, a 99,5 odsto ovog elementa samo prođe kroz creva u neizmenjenom obliku. Zato se štetni efekti OU prevashodno vezuju za prodor gelera u telo ili za boravak u krugu od nekoliko desetina metara oko eksplozije, uz udisanje tom prilikom nastalih čestica i para. Ima mišljenja da bi u tom slučaju alfa zračenje moglo da ima kancerogene efekte, mada to nije pokazano praćenjem ljudi izloženih visokim dozama OU. Rudari u rudnicima uranijuma ranije su često obolevali od raka pluća, ali je to bila posledica izlaganja radonu i drugim kancerogenima. Ako već mora da se koristi oružje, postoje zalaganja da se, umesto olovnoj, pribegne OU municiji, kao manjem zlu.
Treće, uranijum ima široku primenu u svakodnevnom životu, od izrade fotografija do pojačanja sjaja zuba u stomatologiji. OU se ugrađuje u kobilice lakih letilica (jedrilica) radi stabilnosti, a svaki Boing 747-100 sadržavao ga je donedavno u količini od oko jedne tone (to je više OU nego što je ukupno bačeno na Centralnu Srbiju 1999). Kada je 1992. takva vazdušna lađa pala u amsterdamskom predgrađu, građani su godinama pomno praćeni i nije ustanovljeno da imaju bilo kakve smetnje koje bi se pripisale tom incidentu.
Četvrto, OU je korišćen u po dva maha na dva ratišta – u Persijskom zalivu 1991. i 2003, kao i na Balkanu, u Bosni 1995. i na Kosovu 1999. Irak i Kuvajt su pogađani sa više desetina puta većom količinom OU nego naš deo sveta. Pominju se poremećaji zdravlja u Bagdadu, Basri i Faludži, ali podaci nisu pouzdani, a područje je jako zagađeno bombardovanjem iračke atomske centrale 1991, izlivanjem nafte iz brojnih oštećenih izvora, kao i hemijskim i drugim borbenim sredstvima koje je Sadam prethodno upotrebljavao u ratu sa Iranom.
Peto, u Centralnoj Srbiji i Vojvodini OU nije korišćen, osim na vrlo uskom graničnom pojasu prema KiM, blizu Preševa, a južno od Bujanovca. Reč je o nenaseljenom i nepristupačnom području, odakle je zagađeni sloj zemljišta (po mnogima nepotrebno) skinut i deponovan u Institutu Vinča.
Šesto, nijednom uglednom istraživaču, bilo da je onkolog (R. Džodić), onkoepidemiolog (A. Jovićević) ili stručnjak za radioaktivno zračenje (I. Plećaš, N. Nešković) nije shvatljivo da se posledica javlja bez uzroka, odnosno da nas ugrožava nepostojeći OU. Ideju o njegovom navodno pogubnom delovanju na naše građane uporno lansiraju dva-tri čoveka s određenim zvanjima i titulama, ali bez ikakvog naučnog kredibiliteta. Oni naivno, poput dece, biraju i nakaradno tumače statističke podatke, brkajući i kombinujući nespojive izvore. Posebno je otužno njihovo verovanje da je latentni period između izloženosti i obolevanja za sve isti, poput plamena sveće (u stvarnosti liči na poprečan presek hobotnice), pa su “eksploziju” raka predviđali 2006, zatim 2014, da bi ovih dana odlučili da sudnji trenutak dolazi 2019, na 20-godišnjicu bombardovanja, kada broj obolelih od raka naglo treba da se udvostruči, sa današnjih oko 35.000 na “više od 70.000”.
Sedmo, vetar u leđa “katastrofičarima” dale su svojevremeno vesti da su šestorica nemačkih i još više italijanskih vojnika oboleli od raka posle boravka na KiM. Ispostavilo se, međutim, da rak dobijaju i vojnici koji nikada tamo nisu bili, pa kada su obavljena poređenja, zaključeno je da veterani ređe dobijaju rak od svojih parnjaka ostalih u kasarnama van KiM (objašnjenje se krije u tzv. efektu zdravog radnika, odnosno ratnika).
Osmo, podaci Registra za rak Instituta “Batut” ukazuju da je, kada se uzmu o obzir kvalitet podataka i karakteristike populacije, uključujući izmene uzrasne strukture, trend raka u skladu sa očekivanjima za zemlju poput Srbije, u tzv. trećoj fazi epidemiološke tranzicije.
Deveto, ni najbolji epidemiolozi s Harvarda, ni najčuvenija imena u oblasti matematičkih modela, nisu uspeli da pokažu da OU povećava rizik Kuvajćana da obole od raka (izveštaji nisu publikovani, ali ih ovaj autor poseduje jer je, u ime Ujedinjenih nacija, bio supervizor navedenih istraživanja). Vezu između OU i raka odbacuju i Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna agencija za istraživanje raka, američki centri za sprečavanje i suzbijanje bolesti itd.
Deseto, stvorena je atmosfera da se odsustvo vere u navodnu vezu OU sa rakom smatra takoreći nacionalnom izdajom. Zato se ozbiljni stručnjaci o tome ne izjašnjavaju. Oni, međutim, svoje argumente ograničavaju na stvarne štete usled NATO bombardovanja, od ubijanja nedužnog sveta, preko uništenja infrastrukture i industrijskih postrojenja, do ozbiljnog zagađenja životne sredine hiljadama štetnih materija.
Ne ogleda li se patriotizam u poštovanju činjenica, umesto njihovog izmišljanja?” izvor: danas
