Ne baš tako daleke 1959. godine grupa studenata i iskusnih sportista iz Sovjetskog Saveza odlazi na planinarenje na obronke Urala.
Mesec dana kasnije pronađena su njihova tela.
Ali ovo je najmanje čudan deo najveće misterije Sovjetskog Saveza.
Krenimo redom.
Deset studenata, postdiplomaca Uralskog politehničkog instituta i njihovih prijatelja, skijaša i iskusnih planinara odlučuje da osvoji vrh planine Otorten.
Tura je označena kao zahtevna, ali svi su bili iskusni prirodnjaci pa za njih to i nije preveliki izazov. Ipak, obronci Urala pred kraj zime mogu da budu poprilično opasni. Dani su vrlo kratki, temperature u velikom minusu danju i noću. Snežne oluje nisu retkost. Ali sve to po svemu sudeći nema mnogo veze sa ovom pričom.
Posebno je zanimljivo da su planinari od samog početka počeli da vode dnevnik. Koji ne samo da nije olakšao razrešenje misterije, već je i sam izvor zagonetki. U dnevniku se navode kratke crtice, recimo o hrani koju su spakovali ili turi koju planiraju da obiđu. Ali i malo duža zapažanja o prirodi i onome što su videli na putu.
Stvar postaje čudna kada su njihove porodice shvatile da se učesnici ekspedicije nisu vratili kada je to bilo planirano. Krenula je potraga, a skoro mesec dana posle njihovog odlaska i relativno brzo ih pronalaze.
Mrtve.
Ali to je tek početak.
Njihov šator je bio napunjen snegom i isečenih ivica. Otkriveno je da je platno isečeno nožem, iznutra. U šatoru nije bilo nikoga, ali je u njemu pronađena topla odeća i obuća. Noževi, sekire i oprema za prirodu je takođe ostala unutra.
Dakle, planinari su isekli šatore i istrčali na -30 u donjem vešu.
U šatorima su ostali novac, karte za voz, foto aparati, dnevnik, hrana. Što je otpisalo lopove.
Kada su naučnici razvili film, pronašli su puno fotografija sa puta koje ne ukazuju ni na šta čudno. Ipak poslednji snimak, koji izgleda ovako:
Policija i istražni organi nikada nisu uspeli da u kadru pronađu ništa. Mada ima ljudi koji na njemu vide čoveka sa podignutim rukama. Naravno tu su i teorije o vanzemaljcima ili nešto još luđe. Ali držaćemo se činjenica.
Spasioci koji su došli do kampa su uspeli da prate tragove u snegu i ustanovili da su planinari hodali bosi ili sa jednom cipelom u pravcu šume udaljene oko 1500 metara od šatora. Na rubu šume su otkrili tragove loženja vatre, polomljene grane ali i tragove krvi i ostatke ljudske kože. Kao i dva tela u donjem vešu kako leže jedno pored drugog.
Imali su promrzline, opekotine i različite povrede po telu.
Po svemu sudeći odeću su sa ovo dvoje skinuli preživeli planinari u pokušaju da se ugreju. Nekih 300 metara dalje pronađeno je još jedno telo. Igor Djatlov je imao kaput, ali samo jednu čarapu na stopalu. I on je imao rasekotine na licu. Ali je prošao bez ozbiljnih povreda.
Još 180 metara dalje pronađena je planinarka Zinaida Kolmogorova. Bila je najbolje obučena, ali su kod nje oktriveni simptomi hipotermije, kao i brojne masnice. Imala je povredu od udarca na boku dugu skoro 30 cm.
Nešto dalje bio je još jedan učesnik ekspedicije Rustem Slobodin. Imao je ozbiljne povrede na licu a doživeo je i snažan udarac u glavu od koga je verovatno preminuo.
Preostali planinari pronađeni su dve meseca kasnije, 75 metara dublje u šumi. Nekima od njih je skinuto meso sa lica. Većima je imala višetruke prelome lobanje. Posebno je bizarno da su mnogi imali izvađene oči i isečen jezik. Otkriveno je da su neki imali i duboke opekotine.
Čudno?
Vrlo.
Ali ni to nije kraj.
U izveštaju se navodi i da su planinari imali čudnu boju kože: crvenu ili čak narandžastu.
Ima još.
Ubrzo je otkriveno da su neki od planinara bili izloženi visokoj radijaciji. Zanimljivo je da su policajci koji su došli imali gajgerov brojač. Što je bilo veoma neobično u to vreme. Zapravo u svako vreme. Zbog čega mnogi sumnjaju da je u ceo incident na neki način uključena i država ili vojska.
Uzrok smrti nikada nije otkriven. U zvaničnom izveštaju Lava Ivanova iz 1959. godine piše: Uzrok njihove smrti bila je prirodna sila koju ljudi nisu bili u stanju savladati.
Vrlo jednostavno objašnjenje za vrlo čudne događaje.
Slučaj je zatvoren ali mnoga pitanja su ostala. Iz izveštaja istražnih organa, koji su kasnije postali dostupni, bilo je jasno da nije bilo nikakvih jasnih tragova stranih lica ili životinja koje su mogle da nanesu povrede. Nije ni jasno zašto su napustili kamp, odakle im povrede, opekotine. Jedan od članova grupe imao je smrskane kosti lobanje ali bez ikakvih spoljašnjih povreda. Zašto su istrčali polugoli iz šatora u surovu zimsku noć? U izveštajima je pisalo i da je na njihovim licima ostao izraz neopisivog straha. Šta su videli? Ni to nije kraj. Jedna grupa, koja je najdalje pobegla u dubinu šume, napravila je ležaj u snegu od grana četinara. Ipak nisu nađeni u njemu nego nekoliko metara dalje, smrznuti.
Ali pošto je to bio zatvoreni SSSR gde nisu baš mogla da se postavljaju pitanja tek tako sve je zataškano. A onda početkom devedesetih ponovo se pokreću pitanja o incidentu.
Glavni istražitelj Lav Ivanov je tada dao nekoliko intervjua i rekao da je pod "prirodnom silom" mislio na nešto ne baš prirodno. Konkretno sve je bilo toliko čudno da je siguran da su u pitanju vanzemzaljci. Ali to nije baš smeo da kaže pedesetih.
Kasnije je otkriveno još detalja koji ni malo ne pomažu.
Druga grupa planinara se nalazila 50 kilometara dalje. Prijavili su da su videli neobično svetlo na nebu kao i vrlo čudnu sferu izrazito naradžaste boje.
Po nekim izveštajima na lokaciji su pronađene krhotine metala. Takođe, u toj regiji po svemu sudeći Sovjetska armija jeste sprovodila različite eksperimente.
Što bi možda moglo da ukaže da je vojska imala neke veze sa incidentom. Iako ništa od toga nikada nije dokazano. Mada nije baš ni jasno kako bi nuklearna bomba izvadila jezik i oči planinarima.
Na kraju verovatno očekujete neki zaključak, preokret ili nešto slično. Nažalost ovoga puta nema toga.
Samo jedna sitnica.
Vrh planine se zove Otorten. Na jeziku lokalnog stanovništa ime znači – ne idite tamo.
