Evo neverovatne priče o najvećoj CIA prevari koja se odigrala a vreme Hladnog rata.
Sve je počelo na leto 1974. godine kada se veliki i vrlo neuobičajen brod otisnuo na okean iz Long Beacha u Kaliforniji. Zaputio se prema središtu Tihog okeana gde je trebalo da pokrene revolucionarnu novu industriju. Opremljen najmodernijom opremom za bušenje, uveravali su, brod je bio dizajniran za pronalaženje nezamislivog bogatstva skrivenog u dubini mora.
Ekspedicija je nazvana najodvažnijim korakom u otvaranju nove granice podvodnog rudarenja.
Sve je delovalo potpuno neverovatno pa čak i nemoguće. Što i nije čudno pošto je cela ekspedicija bila je najobičnija laž.
Radilo se o hladnoratovskoj prevari zapanjujućih razmera.
Posada broda nije tražila naftu i minerale već izgubljenu sovjetsku podmornicu.
Šest godina ranije, podmornica K-129 potonula je oko 2500 kilometara zapadno od Havaja dok je prenosila balističke nuklearne projektile.
I pored velike potrage Sovjeti nisu uspeli da je pronađu. Ipak, američka mreža podvodnih prislušnih uređaja detektovala je eksploziju koja je u na kraju odvela Amerikance do olupine.
Usred Hladnog rata podmornica je predstavljala jedinstvenu priliku za istraživanje sovjetskih nuklearnih projektila i mornaričkih komunikacija.
Zato je CIA aktivirala Projekat Azorian, čiji je cilj bio – pronaći podmornicu. I to bi bilo dovoljno teško, ali postojao je još jedan izazov – izvesti zadatak bez ruskog znanja. Špijuni su morali da naprave lažnu ekspediciju za istraživanje rudarenja.
PR kampanja je uveravala da su Amerikanci u potrazi za manganovim grumenjem veličine krompira koji su razbacani na dnu okeana.
Sve je vodio milijarder i pronalazač Howard Hughes. On je pristao da učestvuje a u njegovo ime dizajniran je do tada neviđeni brod nazvan Hughes Glomar Explorer.
Trup broda imao je tajna vrata kroz koja je mogla da se ukrca cela podmornica.
Pripreme za akciju su trajale čak šest godina a koštala je 500 miliona dolara, što je tada bio ekvivalent izgradnje nekoliko nosača aviona i slanja Apollo misije na Mesec.
Problemi su bili brojni. Sovjetska podmornica je bila na dnu 5 kilometara ispod površine i bila je teška 2000 tona. Ali CIA je mislila da sve može da reši.
Kako bi prevarili Ruse rukovodioci misije održavali su konferencije za novinare na kojima su u detalje objašnjavali planove rudarenja.
Čak su i američki Univerziteti pravili planove.
Ipak, sovjetski špijunski brodovi neprekidno su vrebali Amerikance, a jednom prilikom su se toliko približili da su prisluškivali razgovore.
“Kad smo shvatili da plove pored nas, počeli smo da pričamo o manganu”, kaže bivši agent.
Problem su pravili i talasi.
Pumpe su stalno pucale, a vibracije su tresle brod. Mehanizam za prihvatanje podmornice tresao se.
Ipak, velika “kandža” se uspešno zgrabila podmornicu. Ali tada se dogodila katastrofa.
Deo džinovskih klješta je pukao pa su izvukli samo deo podmornice.
Tela šestorice sovjetskih podmorničara su izvađena. Američki mornari su kolege sahranili u tajnosti ali uz sve počasti i ispod sovjetske zastave.
Nuklearni projektili i knjige sa tajnim kodovima ipak nikad nisu pronađeni.
U zvaničnoj istoriji CIA piše kako je operacija bila jedna od najvećih obaveštajnih prevara za vreme Hladnog rata.
Godinu kasnije, u javnost su pušteni detalji operacije, a planovi za vađenje preostalog dela podmornice su propali.
