Danas je oblačno i hladno, mada vidim da je u ovom trenutku sunce pronašlo poveliku rupu na sivom, oblačnom nebu i šalje svoje zrake pravo na mene, dok ja sedim i pišem ove redove. Osećam se počastvovanom. Samo što sam otkucala tačku, neki obližnji, sivi oblaci, koji liče na stare isprane kuhinjske krpe ga pokrivaju.
Neminovno mislim na jutročnji zemljotres i Zagreb. To su danas bile prve vesti za Dobro jutro.
Šta je sad pa ovo, pitam se i neminovno se sećam podrhtavanja poda pre puno godina, kada je moja ćerka bila beba. Strah, nemoć, neizvesnost da li će se zemljotres ponoviti, da li je najbolje pobeći iz stana ili ostati u zgradi.
Noćas su se rodile nove bebe u Zagrebu a njihove mame su ih, čim su osetile nemilosrdni zemljotres spontano zgrabile svoju novorođenčad i otrčale na ulicu dok su cigle i pračina letele naokolo. Kakav haos i kakakv početak zivota! Na sreću bebe nemaju pojma o tome šta ih je snačlo. Samo majke drhte od očaja.
Ja ne mogu da formulišem svoje misli a i bez formulisanja progoni me pitanje na koje nemam odgovora: “Šta se to dešava sa ovom planetom i sa nama?” Sedam za sto sa šoljom kafe i uključujem televizor. Teče najava programa i kao da je odgovor na moje pitanje već pripremljen. Reč je o dokumentarnom filmu na temu “Klimatske promene – uzroci i posledice”. Zvuči interesantno i u istom trenutku zaboravih na nameru da pogledam dokumentarac.
A sad mali rezime, koji mi je potreban da bih nastavila dan:
Oko mene, svi koje poznajem su zdravi i najverovatnije sede kod kuće ipoklonjenom vremenu, od kojeg su se odvikli, daju novi smisao. I deca su shvatila da poseta nema, ni odlaska u posete. Pobedile su logične izjave roditelja: “Niko ne zna da li u sebi nosi virus. Ako ga ti imaš, prvo je opasno za tebe a onda, jel bi ti bilo drago da zaraziš nekoga ili da te neko zarazi. Sedi tu i opusti se!”
Uvek sam mislila da je najvažnije u životu, imati slobodu, nezavisnost. Ali nije baš tako. Važno je društvo, prijatelji, važni su susreti, važno je izaći u grad, u kafić, važno je po ko zna koji put razgledati grad, pričati, slušati, dobijati i davati impuls, pratiti kulturu, učestvovati u kulturno-produktivnom životu … Jedva čekam da mi se moja prava sloboda vrati. Čekam da život krene, da se nastavi. Do tada osluškujem ovo vreme i šta ono u meni izaziva. Možda će mi sećanja na ovo sadašnje doba biti odlučujuće u mom budućem radu. Jedva čekam da se život normalizuje.
