Hladni rat je bio mračno doba špijuna i ubica različitih vrsta. Evo najgorih od najgorih, piše Listverse.
1. Stašinski
Pedesetih godina prošlog veka 19-godišnji ukrajinski student Bohdan Stašinski je uhvaćen zbog vožnje vozom bez karte. Lokalne vlasti su ga predale KGB-u, gde su mu pretili da će uhapsiti i njegovu porodicu ako ne pristane da radi za njih. Dakle, provereni recept.
Nekoliko godina se infiltrirao u antikomunističko podzemlje a onda su šefovi u KGB-u procenili da bi mogao da bude vrlo pouzdan. Tada su mu dali oružje. To je bio mali aluminijumski cilindar koji raspršuje mlaz tečnog cijanida. Kad se time neko poprska po licu ili čak grudima, otrovni gasovi izazivaju skupljanje arterija, što sprečava dotok krvi u mozak i izaziva brzu smrt.
Stašinski je otrov testirao na psu u šumi u okolini Karlshorsta. Godine 1957. Stašinski je istrčao iz stepeniša u Minhenu i ubio ukrajinskog antikomunističkog aktivistu Leva Rebeta otrovom. Dve godine kasnije na isti način je ubio i ukrajinskog nacionalističkog čelnika Stepana Bandera. Obe smrti su proglašene srčanim udarom. Stašinski bi se sam zaštitio tako što je uvek pre i posle napada pio tablete sa protivotrovom.
Ubijao bi Stašinski i dalje na isti način, da se nije zaljubio u Istočnu Nemicu. KGB nije odobravao tu vezu i više puta je pokušao da ih rasturi. Ali kad je mladom paru iznenada umro sin, dopustili su Stašinskome odlazak na sahranu u Nemačku. Par je prebegao na Zapad, gde je Stašinski priznao zločine koje je počinio za KGB.
2. William Bechtel
U dnevniku koji je pronašla švajcarska policija, William Bechtel je napisao: “Ja mogu da slomim čovekov vrat pre nego što on pusti glas. Znam da ubijam, ali izgledam sasvim bezopasno.” Divan čovek. Bechtel je sve ovo naučio u francuskoj Legiji stranaca, i tako je postao savršeni ubica za Crvenu Ruku, jedinicu obaveštajne agencije SDECE koja je imala zadatak da eliminiše vođe pokreta za nezavisnost od Francuske u Africi.
Jedan od njih bio je i Kamerunac Felix Roland-Moumie. Bechtel mu se 1960. u Ženevi predstavio kao novinar i pozvao ga na večeru. Dok je njegov saradnik ometao Moumiea telefonskim pozivom, Bechtel mu je u aperitiv sipao smrtonosni otrov. Doza otrova je određena vrlo precizno kako bi Moumie umro kada se u ranim jutarnjim satima ukrca na let za Gvineju. Verovalo se da vlasti neće otkriti otrov.
Ali Moumie je odgurnuo aperitiv i počeo da pijucka vino. Bechtel je uspeo neopaženo da otruje i vino, ali je Moumie na kraju iznenada podigao aperitiv i iskapio ga. Budući da je tako popio dvostruku dozu otrova, odmah je umro, a švajcarski istražitelji su tu smrt povezali sa Bechtelom. Zaštićen od francuske vlade, Bechtel nikad nije osuđen za to ubistvo do svoje smrti 1980. Šef SDCE-a kasnije je izneo detaljan opis tog ubistva.
3. Jean-Pierre Cherid
Jean-Pierre Cherid je član OAS-a, desničarske paravojne grupacije koja se suprotstavljala alžirskoj nezavisnosti i više puta pokušala atentat na francuskog predsednika Charlesa de Gaullea. Kao odgovor, de Gaulle je pokrenuo svoju ličnu bandu ubica: SAC. Nakon što je OAS propao, Cherid je pobegao u Španiju gde je ubrzo pronašao angažman kao ubica za špansku vladu.
Posebno je bio aktivan u ratu protiv baskijske separatističke grupe ETA. Među ostalim ubistvima, podmetnuo je automobil-bombu koja je ubila vođu ETA-e Josea Benarana Ordenanu i planirao ubistvo Josea Martina Sagardia u južnoj Francuskoj. Takođe je rukovodio zloglasnim napadom mašinkama u Hendayais baru, u kome je poginulo dvoje francuskih državljana.
Cherid je umro 1984. godine, kada je pogrešio tokom sklapanja bombe u francuskom Biarritzu. Njegove ostatke su skupili s krova susedne kuće.
4. Michael Townley
Godine 1973. čileanski predsednik Salvador Allende ubijen je u puču koji su organizovale SAD. Nova vojna hunta pokrenula je talas terora sa zloglasnim Karavanom smrti u kome su širom zemlje ubijani politički zatvorenici. U međuvremenu, čileanska tajna služba (DINA) počela je da zapošljava ubice koji su baviti neprijateljima režima u inostranstvu.
Jedan od najuspešnijih bio je mladi Amerikanac Michael Townley, koji se ispraksovao praveći bombe za kubanske grupe u Majamiju koje je potpomagala CIA. Godine 1974. Townley je postavio automobil-bombu koja je ubila generala Carlosa Pratsa, protivnika režima koji je živio u Argentini. Sledeće godine je organizovao ubistvo proteranog političara Bernarda Leightona i njegove žene u Rimu.
Godine 1976. izvršio je svoj najpoznatiji atentat, kada je detonirao bombu u Vašingtonu ubivši bivšeg čileanskog diplomatu Orlanda Leteliera i njegovog američkog saradnika. Ubistvo je izazvalo velik skandal, pogotovo jer su Townley i DINA imali čvrste veze s CIA-om, pa se pričalo da je agencija možda bila upozorena na zaveru. Townley je iz Čilea izručen SAD-u 1978. U zamenu za svedočenje protiv više kubanskih pomagača, dobio je blagu 10-godišnju zatvorsku kaznu. Veruje se da još uvek živi mirnim životom kao slobodan čovek u programu zaštite svedoka.
5. Josip Perković
Godine 1977. srpski emigrant Dragiša Kašiković pronađen je mrtav u svojoj kancelariji u Čikagu. Bio je uboden više od 60 puta. Ćerka njegove devojke, 9-godišnja Ivanka, pronađena je u blizini izmasakrirana na isti način. Dragiša i Ivanka su među desetima jugoslovenskih emigranata ubijenih tokom Hladnog rata, od Amerike do Australije i Francuske. Sve žrtve su bile protivnici jugoslovenske vlade predvođene Josipom Brozom Titom. Tito je stekao veliki kredit otporom sovetskom uticaju i smatra se da zapadne vlade nisu bile voljne da istražuju jugoslavenski program atentata na emigrante i disidente zbog straha da ne pokvare odnose sa Jugoslavijom.
Istražitelji su navodno upozoravali na to, ali ova ubistva nikada nisu dobila publicitet kao atentati izvršeni od strane drugih komunističkih država, iako je Jugoslavija na zapadu navodno ubila više ljudi nego KGB. Čak i nakon što je hladni rat završen bilo je velikih otpora da se počinioci tih ubistava pronađu.
Ni to nije sve. Kad je Hrvatska ušla u Evropsku uniju donet je i zakon kojim se blokiralo izručenje Josipa Perkovića, koji je vodio jedinicu odgovornu za mnoga ubistva. Perković je napokon uhvaćen 2014. godine i trenutno služi doživotnu kaznu u Nemačkoj za ubistvo emigranta Stjepana Đurekovića 1983. godine.
6. Šakal
Ilič Ramirez Sančez je bivši militant, plaćenik, profesionalni revolucionar, terorista i plejboj. Možda nije bio najgori ubica, ali je jedan od ljudi koji su obeležili vreme Hladnog rata.
Poznatiji je pod imenimaKarlos (ratno ime) ili Šakal (novinski nadimak).
Pretpostavlja se da je posle izbacivanja sa univerziteta otišao u kamp za obuku gerilaca Nacionalnog fronta za oslobođenje Palestine u Amanu u Jordanu.
Karlos je 1973. godine izveo svoju prvu akciju za NFOP kada je bezuspešno pokušao da ubije jevrejskog biznismena Jozefa Sifa.
U Bejrutu je Karlos učestvovao u planiranju napada na sedište OPEK-a u Beču. U decembru 1975. godine predvodio je tim od šest ljudi koji je upao na sastanak lidera OPEK-a i zarobio 60 talaca. 22. decembra teroristi su dobili avion kojim su, zajedno sa 42 taoca, odleteli u Alžir, gde je 30 talaca oslobođeno. Zatim je DC-9 u kojem su se nalazili teroristi i preostali taoci odleteo za Libiju gde je pušten deo talaca. Avion je zatim ponovo odleteo za Alžir gde su preostali taoci pušteni, a otmičarima je garantovan politički azil.
U septembru 1976. godine. Karlos je za kratko bio uhapšen u Jugoslaviji samo da bi ubrzo bio prebačen u Bagdad. Kao trajno mesto svog boravka izabrao je Aden, gde je započeo formiranje svoje sopstvene terorističke grupe Organizacija Arapske oružane borbe sačinjenu od Sirijskih, Libanskih i Nemačkih pobunjenika. Takođe je uspostavio kontakt sa Štazijem, Istočno Nemačkom obaveštajnom službom. U jednom trenutku ga je čak angažovala i rumunska obaveštajna služba za likvidaciju rumunskih disidenata u Francuskoj i za uništenje prostorija Radija Slobodna Evropa u Minhenu. Uz podršku Bagdadskog režima nakon Hadadove smrti, Karlos je ponovo ponudio svoje usluge NFOP.
Na kraju je uhapšen 1994. u Sudanu i prebačen u Francusku gde je i danas u zatvoru.
7. Craig Williamson
Craig Williamson je ubijao iz daljine, ali zbog toga nije bio manje smrtonosan. Kao superšpijun u Južnoj Africi bio je 70-ih godina ubačen u tamošnji pokret protiv apartheida, sve dok zbog brojnih sumnji nije 1980 opozvan. Nakon što je unapređen u čin južnoafričkoj vojnoj obaveštajnoj službi, naredio je bombašu Jerryju Ravenu da mu dizajnira smrtonosne bombe dovoljno male da stanu u koverat. Jedno od tih pisama-bombi iskoristio je 1982. da bi ubio emigrantsku književnicu i aktivistkinju Ruth First u Mozambiku.
Godine 1984. poslao je još jedno pismo-bombu članovima ANC-e Marius i Jeanette Cchoon u Angolu. Bomba je ubila Jeanette i njenu šest godina staru ćerku. Williamson je poznavao par iz vremena kada je bio dvostruki agent i navodno je poslao bombu kao osvetu zbog njihove uloge u njegovom razotkrivanju, iako je on kasnije porekao da je to bio njegov motiv.
Godine 2000. južnoafrička Komisija za istinu i pomirenje odobrila je Williamsonu amnestiju za sva tri ubistva, kao i za bombardovanje ANC-e u Londonu. On je i dalje slobodan čovek.
8. Mehmet Ali Agca
Kao mladić Mehmet Ali Agca pridružio se nasilnoj turskoj neofašističkoj grupi koja se zvala Sivi vukovi i koja ga je poslala u Siriju da bi se obučio za ubicu. Prvo ubistvo počinio je 1979. godine kad je pucao u poznatog urednika Abdija Ipekcija. Kasnije je pobegao iz zatvora a za to vreme je, veruje se, izveo još barem jedan atentat, na jednog turskog nacionalistu u Nemačkoj.
Najpoznatiji je njegov neuspeli atentat na papu Jovana Pavla II. u Rimu 1981. godine. Iako je bio pogođen četiri puta, papa je preživio atentat i kasnije javno oprostio Agci. Taj atentat i povod za njega obavijen je velom tajni. Sam Agca davao je bizarne i protivrečne izjave, uključujući i tvrdnju da je Mesija. Stručnjaci su podeljeni oko toga da li su te tvrdnje plod njegove duševne bolesti ili svesna taktiku zbunjivanja istražitelja.
Najverovatnija teorija je da ga je angažoala bugarska tajna služba u ime KGB-a, kome je smetala papina popularnost u rodnoj Poljskoj. Agca je pušten iz zatvora 2010. godine i trenutno živi u Turskoj.
9. Mike Harari
Godine 1972. palestinska teroristička grupa Crni septembar ubila je 11 izraelskih sportista na Olimpijskim igrama u Minhenu. Kao odgovor, izraelska vlada je pokrenula operaciju Božji gnev čiji je cilj bio da ubije vođstvo Crnog septembra. Vođa operacije bio je Mike Harari, Mossadov agent i osnivač atentatorske jedinice Kidon. Harari je bio legenda u Mossadu, za vreme napada na vazdušnu luku Entebbe lično je bio na položaju, čak je ušao i u kontrolni toranj vazdušnog saobraćaja prerušen u italijanskog biznismena. Pod njegovim vodstvom ubijeno je najmanje sedam osumnjičenih članova Crnog septembra u Evropi. Jedan čovek je, tako, odgovorio na telefonski poziv, potvrdio svoj identitet i odmah bio ubijen bombom skrivenom u prijemniku. Hararijev ugled je narušen kad je lično vodio misiju u Norveškoj koja je završila ubistvom nevinog marokanskog konobara, koji je greškom identifikovan kao vođa Crnog septembra Ali Hassan Salameh. Da stvar bude gora, šest članova jedinice je uhvaćeno od strane norveških vlasti. Sam Harari je pobegao, ali je šteta za Mossadov ugled bila ogromna.
Poslednja poznata Hararijeva akcija dogodila se šest godina kasnije, kada je konačno uspeo atentat na Salameha, čime je donekle popravio imidž nakon fijaska u Norveškoj. Umro je 2014. godine, a veći deo života u penziji je negirao da radi za panamskog diktatora Manuela Noriegu.
10. Div, Ubica i Starac
Ranih 80-ih godina prošlog veka belgijsku regiju Brabant terorisala je tajanstvena grupa koja je ubila najmanje 28 ljudi. Napadi su bili prikazani kao pljačke, ali je zbog količine nasilja i male količine ukradenog novca bilo jasno da to nije bio pravi motiv. U jednom slučaju grupa je upala u supermarket i ubila sedam ljudi, uključujući i decu. Pobegli su sa malom torbom novca koja je kasnije pronađena neotvorena u kanalu.
Drugom prilikom je grupa aktivirala alarm u radnji sa hranom, a zatim čekala dolazak policije. Policajci su upali u zasedu. Tri redovna člana bande su identifikovana, ali samo vizuelno, dok njihovi identiteti nisu otkriveni. Div je bio visok čovek koji je, čini se, bio vođa, Ubica je, smatra se, bio najnasilniji član grupe, a Starac je obično delovao kao vozač prilikom bega.
Kasnije je otkriveno da su pripadnici belgijske neofašističke grupe Westland New Post nadzirali neka mesta napada ubica, prema instrukcijama svog vođe Paula Latinusa. To je dovelo do nagađanja da ekstremna desnica sprovodi napade kako bi diskreditovala levičare ili potkopavala ugled vladi. Takođe je sugerisano da je grupa bila povezana s delovima belgijske vlasti ili mreže Gladio koju je podupirala CIA. Ubistva su ostala nerazrešena sve do danas.
