Na prestižnom spisku najmoćnijih medijskih ličnosti u Srbiji, koji je nedavno objavljen, nalazi se i Marko Somborac i to u gornjoj polovini, samo crtač stripa, kako kaže za sebe. Njegovi stripovi prepričavaju svako jutro oni kojima mozak brzo radi i koji se ne mire sa sa stanjem koje nam ocrtava politička elita. Retko daje intervjue, ali ipak govori za Domino Magazin!
Razgovarala: Jana Vidić
Kako si dospeo do prve stranice jednih od najuglednijih novina u Srbiji „Blica“? Talenat nije uvek ključ za otvaranje vrata redakcija. Ko ti je pomogao? Ili je sve “American Dream”, zakucaš na vrata sa laptopom u ruci, klikneš “on” i kada se pokažu kaiševi tvojih stripova nekome zastane dah… Tada počinje ostvarenje sna?
Ah, romantične li vizije o američkom snu… Sećam se da je bilo pokazivanja radova, ali ne sećam se zastajkivanja daha, nije bilo nikakve potrebe da zovemo hitnu pomoć zbog mene. Legenda kaže da se sve desilo ovako: Najviši rukovodioci Blica su se jednog zimskog dana 2005. susreli i posle mnogo predloga došli su do zaključka da im treba političko-satirični strip. Krenuli su da zovu i zovu karikaturiste i crtače stripova, ali – samo sam ja tog dana bio kod kuće. I tako su me angažovali. Šalim se, prepopučili su me dva drugara iz Blica, ali i još uvek mislim da sam tada ja bio jedini crtač kod kuće.
Tvorac si političkog stripa u Srbiji. Crtaš i pišeš o glavnim političkim akterima države ne baš nežno, ali nisi zloban, niti mrziš. Ipak, da li ti je neko nekada pretio? Imaš li uopšte vremena da se plašiš, jer radiš neprekidno?
Već sam pričao o anonimnom pretnjama koje mi preplavljuju sanduče. Od koga li su samo? Evo nekih novih: „Dobićeš druškane pomadu u glavu ako tako nastaviš“, „Jednog dana bi mogao da te pojede mrak, ako te u mraku napadne moja specijalno dresirana žirafa!“, „Prekini više sa fazonima sa kuvanjem kafe, gađaću te kuvalom!“… Ali lepo kažete, od silnog jurenja da postignem rokove, čovek zaboravi na sve ostalo.
Pretpostavljam da pratiš aktuelne političke emisije, čitaš dnevne tekstove. Dok neko uživa u Grand paradi, Farmi, Survival epizodama, ti skeniraš političku elitu Srbije kao reality show. To je opasnost da postaneš “politički ovisnik”, ili nije?
U glavnom čitam novine uveče, brojeve koji izlaze sutra ujutro i nekako sam se navikao na to, a da li bi lakše živeo bez toga, verujem da bih, ali eto, ne mogu da odolim da ne bacim pogled na svaku naslovnu.
Koliko radiš?
Uz dnevni strip za Blic i sada nedeljni za NIN, proces rada ispadne takav da većinu vremena vagam koju bih ideju, ako je uopšte imam, za danas, koju za sutra, da li će ova valjati, da li može da se poboljša, šta ako ovo stavim ovde, ono onde i to me otprilike muči celog dana. I onda kada presečem, nacrtam strip za period od dva do pet sati, ali to je fizikalija koja, iako teška, kad se nauči preostaje samo da se odradi. Ostaje isti ili veći problem smišljanja ideja koji se celog dana vrti u glavi. Još pride ako uzmem neku knjigu da ilustrujem, ili ima još neko crtanje za novine, e to je već da se ne ustaje sa stolice celog dana.
Tvoje ime je na listi najmoćnijih medijskih ličnosti Srbije? To te opterećuje?
Mnogo mi olakšavaju u tom opterećenju moji podanici, batler, služavka, šofer i lični trener koje svaka moćna osoba treba da ima. Eto, izdržavam nekako, šta ću…
Primio si Nagradu Grada Beograda za novinarstvo 2009. godine iz ruku gradonačelnika Dragana Đilasa. Među pretežno istim licima iz ove struke, ti si osveženje ne samo likom, godinama, već i delom. Nagrada je za tebe uzbuđenje, adrenalin ili nešto deseto?
Ako zanemarimo da sam sve vreme mislio da je skrivena kamera, za mene ta nagrada znači više kao priznanje za dosadašnji rad. Zgodno je to sve.
Koliko ti je značilo školovanje, koliko si naučio od profesora, a koliko si radio sam na sebi uz talenat koji neosporno imaš?
Pa, bio kao neki buntovnik, protiv autoriteta, i kad treba i kad ne treba. Ne znam da li sam mogao da naučim nešto od svojih profesora, od nekih sigurno jesam. U mladosti sam više mislio ’’ma sam ću ja to sve’’, sada već ne znam koliko bi mi nešto od toga olakšalo, ili otežalo put. U glavnom sam produkt toga što sam jako voleo ovo da radim, gledao mnogo karikatura, čitao puno stripova i vremenom pokušavajući nešto od toga da i sam uradim, naučio sam da radim.
Čija podrška ti pomaže da istraješ u takoreći danonoćnom radu? Porodice, devojke, prijatelja, oslanjaš se sam na sebe…?
Ne oslanjam se nikako na sebe, uvek sve testiram sa bližnjima, pa nekako posle presečem sam. Nije loše proveriti šta još neko misli o vašem radu, ipak to treba još neko da skapira sem mene.
Rođen si u Smederevu, školovao si u Beogradu. Da li si nekada osetio da te na ovom asfaltu procenjuju na osnovu toga što u tvojoj krštenici kao mesto rođenja nije upisano “Beograd”?
Ne nešto preterano, dečje šale su naravno uobičajene, a što se tiče posla naravno to nije imalo nikakvog uticaja, kako i treba da bude.
Kada si se školovao, da li si maštao da će jednoga dana ljudi prepričavati tvoje “sličice”?
Nije da nisam. Ali ne u smislu ‘’pokazaću ja vama svima, videćete šta ću da napravim’’ nego sam više živeo u ubeđenju da bi bilo lepo da dosta ljudi čita stripove koji su se smatrali kao nešto što nije vredno u umetnosti i da uživaju u njima kako sam i ja uživao u njima u preiodu odrastanja.
Razmišljaš li danas o sopstvenoj radionici stripa, školi, gde ćeš imati asistente, mlade talentovane osobe koje će ostvarivati tvoje ideje, koje ćeš podučavati, što nije neuobičajeno u “velikom svetu”.
Ma, da nije do vas dopro trač da već imam trojicu izgladnelih studenata likovne akademije koje plaćam pogačicu dnevno da sve rade, a ja se samo potpisujem? To je apsolutna laž. … Ne znate da jednom nedeljno dobiju još i limenku soka po želji!
ps. Posle ovog je sledio smeh neopterećenog, vedrog i vrednog Marka Somborca.
