“Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali,” napisao je Borislav Pekić.
O njemu ćemo nešto kasnije a sada se podsećamo slikom i rečju slučajno izabranih fotografija o našoj prošlosti. Ponegde ćemo reći ponešto i o sadašnjosti.
Vozom od Beograda do Zagreba
Voz iz Beograda krene u podne a vlak stigne u Zagreb oko pola pet.
Jeste, istina je, bilo je to 1938. godine. Sve u svemu, putovalo se od Beograda do Zagreba četiri i po sata.
Danas se od Beograda do Zagreba putuje sedam i po sati.
Brdovit Trg Nikole Pašića
Pet godina posle oslobođenja Beograda počinje da se gradi novi trg. Teren koji je odabran je toliko brdovit da je prvo morala da se ukloni ogromna količina zemlje a kada je sve završeno 1953. godine tu je postavljena i fontana a trg dobija ime Karla Marksa i Fridriha Engelsa.
Trg je ostao do danas ali se sada zove Trg Nikole Pašića, to naravno znate.
Mladi za Beograd
Omladinske radne akcije u vreme gradnje pomenutog trga su u jeku. Hajde da podsetimo da su mladi u Beogradu učestovali u gradnji hotela “Metropol”, stadiona FK “Partizan” i još 33 objekta u Beogradu.
Ovo ne treba shvatiti kao žal za prošlim i onim, ajmo svi na radne akcije. Ma, kakvi, ali valja konstatovati da smo i danas složni, recimo, u ispijanju piva, sjajnim provodima na splavovima na kojima nam svi zavide i ugledaju se na nas, kud više i bolje.
Parade
Kad već pomenusmo omladinske radne akcije, ne možemo a da se ne setimo parada. Novinari su pisali o prvomajskoj paradi 1960. godine da je narod “praznično obučen i čvrsto zbijen” a da je parada bila “divna celina”.
Danas nema više tih politikantskih floskula da smo “svi zbijeni”, danas su nam političari i novinari filozofski orijentisani. Kako drugačije shvatiti rečenicu: "Tek sada znam koliko ne znam a i to ne znam dovoljno".
Da, da to je ono Sokratovo: “Znam da ništa ne znam”, pa još malo dorađeno.
Sovjetski Savez
Baš tako se zvao časopis koji je izlazio 1960. godine.
Neki ga sigurno i danas prelistavaju.
Nobelova nagrada
Ko ne zna dobiće keca.
Godine 1961. dobio je Ivo Andrić Nobelovu nagradu za roman “Na Drini ćuprija”.
Za danas samo Andrićeva rečenica:
“Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.”
Zoki Radmilović
Glumac. Ma kakvi. Glumčina.
Sećate se one scene kada se kralj Ibi nakon preuzimanja vlasti obraća narodu:
“Moj narod me na balkon aklamira, moj narod me opet izaziva. Da im održim jedan govor?…Neka taj govor klizi, ko po vodi….O, narode! Divan narod, divan. Divan, obožavaju me, prosto. O, narode moj. Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov. Šta će mi polovan narod. Zamenim to, pa koliko dobijem, nije važno.”
Nema takvog kao što je bio Zoki.
Čuveni majmun Sami
Sami je bio najveći begunac iz ZOO vrta u Beogradu. O njegovom bekstvu su izveštavali najpoznatiji svetski listovi.
Evo i snimka Samijeve šetnje po Beogradu.
Borislav Pekić
“Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi”, je još jedan biser Borislava Pekića.
Možda samo reći da je rehabilitovan tek 2007. godine.
Izdavačka kuća “Laguna” izdaje njegova sabrana dela, čitamo ih i trudimo se da budemo pametniji, pa, dobro, hajde razumniji. Jer, kako ono Pekić reče:
“Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?”
Zgrada za čuvanje
Gledamo svakodnevno tu lepoticu od zgrade, skrhanu u NATO bombardovanju 1999. godine.
To je deo Generalštava, kompleks zgrada na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Nemanjine, čuvena zgrada arhitekte Nikole Dobrovića.
Prograšena je 2005. godine za spomenik kulture. Danas je u jadnom stanju a rešenje se još ne nazire.
Zamislite da se još vode polemike, srušiti ne srušiti. Ili zamislite da oni koji hoće da ga sruše tu bi da izgrade hotel. I zamislite da se to i ostvari.
Bili su ovo delići iz naše prošlosti i komentarčići o našoj sadašnjosti. Tek da prekratimo ove letnje dane.
Za kraj, da se malo nasmejemo uz reči Branislava Nušića:
“Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.”
