Za potrebe projekata koji nikada nisu realizovani beležila sam plemenite i humane situacije iz svakodnevnog života na koje sam nailazila. Nisam neki pesimista (možda) ali sam bila pozitivno iznenađena jer nisam očekivala sve te slatke sitnice.
Sezonu humanosti na koje niko, osim mene verujem, u tom trenutku nije obratio pažnju je otvorio momak od možda 19 godina kada je u prigradskom prevozu zamenio mesto sa svojom, reklo bi se, simpatijom, jer je po ciči zimi baš ona sedela do prozora na mestu do vrata koja ne dihtuju. Lepotica mu se nasmejala i rekla da je car neopevani verovatno i ne shvatajući šta je mladić učinio za njene reproduktivne organe. Možda mu se i zahvali kada poraste još malo. Ili kad se on požali na prostatu.
Druga lepa stvar je do tada prvi vlasnik psa sa kesom kojom skuplja ručak koji je kuca pojela pre nekoliko sati. To je lepo ponašanje i primer svim nesavesnim vlasnicima pasa čije fekalije nosimo na svojim patikama i razmazujemo po parketima stanova svojih prijatelja ako se kojim slučajem prošetamo po praku ili centru Beograda.
Treći lep gest je momak koji krade ruže u komšiliku i nosi ih na rođendan u kuću pored pokradene bašte i devojka koja se pravi da ne primećuje čije su ruže.
Dalje, tu je i gospodin koji ustaje u autobusu devojci koja nije trudna već dovoljno bucka da izgleda kao trudnica i ona koja seda bez ljutnje ali sa malo postiđenim osmehom. Posle samo par sekundi mu govori – Gospodine, ja nisam trudna, ali hvala vam, i spušta glavu. Njemu je bilo više neprijatno nego njoj ali ipak, džentlmen je džentlmen, sigurno je ne bi povukao za kosu ili bacio sa sedišta jer voli da jede.
U podzemnom prolazu kod Sava Centra čovek svira harmoniku i peva, dok prolazim pored sam sebi u bradu kaže – Au, koji falš, i nastavlja još jače. Ubacim sitniš da me ne bije maler i nastavim. Okrenem se i vidim da mu sipaju novac kao lopatom svi oni koji su bili u blizini da bi mogli to da čuju. Ne za pevanje, dobio je pare za realnost.
Slična situacija u parku: prilazi mladić, osetim da mu treba para i kad je prišao pre njega pitam – Je li momak, za heroin? – Ma jok bre, za pivo. Kako da mu ne dam?
Čika policajac je možda negativan primer, ali opet iskren. Nakon nekog legitimisanja dok kasnim na autobus krenem da se natežem sa čikom u plavom i pred kraj mu kažem – Samo napred, čuvajte naša prava, to vam je posao, je li? Kao iz topa, najiskrenije moguće kaže mi čika – Ma čija prava, hahaha! Ja da čuvam vaša prava… nisi normalna.
Iznenadili biste se veoma kada biste imali vremena da oslušnete i pogledate oko sebe šta se svakog trenutka dešava. Ljudi poklanjaju cveće, pevaju na uvce, otvaraju vrata jedni drugima. Ali mi često pamtimo samo ružnoću i prljavštinu. Ili od lepote više volimo devojke u letnjim haljinama nego manire. Tu je negde ta stara škola, nose kese dok šetaju pse i daju jakne devojkama kada dune vetar. Samo otvorite oči! Dajana Debić
