Džordž Soroš jedan je od najbogatijih ljudi na planeti. Uz to je veliki dobrotvor koji milione dolara troši na unapređenje ljudskih prava i širenje demokratije.
Ali, ono što je nekad bila “CIA snajka CIA”, danas je upravo Soroš. Svi mogući desničari širom sveta ga mrze i često optužuju da pokušava da smeni legalno izabrane vlade ili da utiče na politku određene zemlje.
U Rusiji je njegova fondacija odavno proglašena nepoželjnom, u Mađarskoj je pre nekoliko dana čak donet zakon kojim se praktično zabranjuje rad čuvenom CEU Univerzitetu u Budimpešti koji je osnovao i koji je od osnivanja početkom devedesetih doprineo da Budimpešta postane metropola kakva je danas.
I naši desničari misle da Soroš finansira različite NGO koje žele da unište srBstvo.
Pa, ko je u stvari taj Soroš i šta hoće?
Rođen je 1930. u Budimpešti kao Gyorgy Schwartz u uglednoj jevrejskoj porodici advokada. Onda menjaju prezime 1936. godine zbog pojave antisemitizma. Uprkos jevrejskom poreklu porodica Soroš preživljava nemačku okupaciju Mađarske, ponajviše zahvaljujući tadašnjem ministru poljoprivrede koji ga sakriva i predstavlja kao svoje kumče. Pošto Sovjeti zauzimaju njegov rodni grad, Soroš beži u Britaniju gde radi kao železničar i konobar, a jedno vreme budžet popunjava prodajom suvenira američkim vojnicima stacioniranim na ostrvu.
Iako je sve vreme radio, uspeva da završi prestižnu Londonsku školu ekonomije pa se vrlo brzo zapošljava kao činovnik u banci Singer & Freidlander. Onda se seli u New York, gde započinje karijeru analitičara kako bi skupio pola miliona dolara potrebnih za bezbrižno studiranje filozofije. U to vreme je bio pod jakim uticajem filozofa Karla Poppera a onda razvija sopstvenu ekonomsku teoriju refleksiviteta.
U Americi onda postaje potpredsednik jedne banke u kojoj ipak nije uspeo da nametne svoju teoriju refleksiviteta. Sreća mu se osmehuje tek 1967. kada se zapošljava u offshore investicijskom fondu First Eagle Funds. Tri godine kasnije osniva Soros Fund Management iz koga se povlači zbog niza regulatornih restrikcija koje su mu ograničavale poslovanje, pa osniva Quantum Funds koji vodi i danas.
I dobro mu ide.
Pri tri godine Quantum Funds je zabeležio zaradu od 5,5 milijardi dolara, čime postaje najuspešniji hedge fond u istoriji, a magazin Forbes ga postavlja na 27. mesto najbogatijih ljudi na svetu koji zaradu može da zahvali investicionim fondovima za ograničen broj ulagača koji nude priliku za visoke zarade uz podjednako visoke rizike.
Sigurno je najzanimljivija priča o rušenju Engleske banke. Ono što nisu uspele ekonomske krize ili ratovi, uspeo je Soroš. Prvo je zaključio da se Ujedinjeno Kraljevstvo po vrlo nepovoljnim uslovima uključilo u evropski mehanizam novčane razmene, nakon čega je 1992. počeo da kupuje ogromnu količinu funti. U događaju koji je poznat kao crna sreda odjednom je prodao 10 milijardi dolara u funtama i pritom zaradio jednu milijardu, što je dovelo do finansijske katastrofe pa se Britanija povukla iz programa zbog devalvacije valute. Pokušali su da brane kurs funte, ali na kraju su odustali, čime je njegov fond srušio najugledniju finansijsku instituciju sveta svih vremena.
Tokom azijske finansijske krize 1997, malezijski premijer Mahathir bin Mohamad optužio ga je da svoje bogatstvo koristi kako bi kaznio Udruženje nacija jugoistočne Azije jer su primili Mjanmar u svoje redove. Soroš se nije obazirao na uvrede, već je sve objasnio u svojoj knjizi “Kriza globalnog kapitalizma” u kojoj se pohvalio da je odavno prognozirao da će “superbalon” nakupljen prethodnih 25 godina u Aziji kad-tad puknuti.
“Bogatstvo sam stekao zato što znam kada nisam u pravu. Preživeo sam jer priznajem sopstvene greške. Kada grešim, imam glavobolje. Kada donesem ispravnu odluku, glavobolja nestane”, kaže Soroš.
A zašto ga onda desničari mrze?
Ukratko, zato što ima novac i spreman je da ga troši na finansiranje organizacija koje promovišu njegove ideje. A to su ideje liberalizma. Odnosno, sve što ne vole desničari.
Liberalizam je inače ideologija koja smatra zaštitu ličnih sloboda osnovnom svrhom postojanja države. Što znači da liberalna država mora pre svega da zaštiti lična prava i slobode pojedinaca i različitih manjina. Od gejeva do nacionalnih manjina. A uprvo to konzervativcima i populistima nikako ne odgovara.
Pošto je pravo pojedinaca da sami oblikuju svoje društvo takođe među osnovnim postavkama liberalizma, liberali su takođe gotovo uvek suprotstavljeni totalitarnim, i često kolektivističkim ideologijama, fašizmu, komunizmu ili etatizmu.
