Sigurno vas je zanimalo ko su najpametniji ljudi današnjice? Evo odgovora! Prema podacima “World Genius Directory” koji je napravio doktor Jason Betts, od 100 najinteligentinijih osoba u svetu njih pet su iz zemalja Jugoistočne Evrope.
I Srbija ima svoga predstavnika među najinteligentnijih 100 osoba u svetu na ovoj listi, a to je Stevan Damjanović sa koeficijentom inteligencije od 169. Najpametniji građanin Srbije odgovorio je na pitanja Domino Magazina!
Šta zapravo znači ovaj izbor?
Možda nije najpreciznije reći da se radi o izboru, jer se izborom kroz saglasnost grupe objektivizuje nešto što inače nije moguće objektivno i nezavisno ustanoviti. U ovom slučaju umesto izbora, radi se o merenju sa svim njegovim naučno ustanovljenim metodologijama i interpretacijama. Međutim, želeo bih istovremeno i da se ogradim od arbitrarnog naziva 100 najinteligentnijih ljudi na planeti, jer prema standardima merenja, a sa konkretnim brojem u mom slučaju, može se govoriti o 13 hiljada najinteligentnijih ljudi na planeti. To, priznaćete, nije ništa mnogo lošije, niti manje zanimljivo, ali ipak stavlja stvari u realnu perspektivu.
>>> Otkrijte 10 načina da budete pametniji
>>> Nećete verovati šta radi najbolja veštačka inteligencija danas?
>>> Kako da razmišljate kreativno
Ako pitanje dakle, postavimo tako da glasi šta znači biti u gornjih 13 hiljada najinteligentnijih ljudi na planeti, odgovor je da to zavisi. Kao i da ste npr. u 13 hiljada najbogatijih ljudi – omogućava vam mnogo toga ekskluzivnog, ali istovremeno nije rešenje za sve i u većini situacija ne može da bude dovoljno bez sadejstva sa drugim faktorima. Primera radi, u stanju ste da razumete određeni fenomen (ili stvarnost u najširem smislu) na daleko višem nivou složenosti i uzajamne povezanosti od gotovo bilo koga drugog, a može vam trebati jako mnogo vremena dok ne shvatite da su tuđa razumevanja istog tog fenomena toliko drugačija od vašeg tj. dok ne shvatite tu prednost i ne počnete da se korisnije postavljate s obzirom na nju.
Opet slično kao sa materijalnim bogatstvom – možete raspolagati milionima, ali su vam za većinu stvari dovoljne desetine hiljada. Čak u većini stvari ne možete ni da pokažete svoje milione u punom sjaju.
Kako se zapravo meri inteligencija?
To je predmet jedine stvarno egzaktne grane psihologije pod nazivom psihometrija i zahtevalo bi članak u nekoliko nastavaka. U kratkim crtama, primenom mnoštva matematičkih metoda (prvenstveno statističkih) identifikuje se faktor koji je zajednički i dominantan za sve aspekte kognitivnog funkcionisanja ljudi, kroz analizu faktora na značajno velikom uzorku. Zatim se standardizacijom dobijenih podataka omogućava da se ustanove karakteristike raspodele posmatranog kvaliteta u opštoj populaciji, kao i individualne razlike među pojedincima na različitim nivoima tog kvaliteta. Da bi sve ovo imalo bilo kakvog primenjivog smisla, potrebno je ustanoviti da li taj kvalitet, osim što je nedvosmisleno dominantan u svim kognitivnim procesima, takođe ima bilo kakvu prediktivnu vrednost u stvarnom životu. I to je jedna od najzanimljivijih stvari kod naučnog proučavanja inteligencije (koje se inače, u najrazvijenijim zemljama sa velikom pažnjom sprovodi već duže od 100 godina), a to je da razlike u inteligenciji nisu samo najsnažniji indikatori stvari poput lakoće savladavanja školskog gradiva, ukupnog nivoa obrazovanosti (formalne i neformalne) ili toga kako će vam ići šah, već i na prvi pogled potpuno neverovatnih i nepovezanih stvari poput: dužine zivota, opšteg zdravlja ili kriminalnog ponašanja. To naravno, nije garant za svakog pojedinačnog čoveka, ali na nivou velikih brojeva daje zapanjujuće uvide, mogućnosti boljeg planiranja i upotrebe ljudskih resursa (to je ujedno i glavni razlog proučavanja inteligencije u najrazvijenijim zemljama).
Na samim krajevima raspodele postoji naizgled paradoks koji se ogleda u tome da različiti aspekti kognitivnog funkcionisanja ljudi postepeno prestaju da budu povezani istim opštim faktorom. To dalje znači, da prestaje uzajamna predvidljivost podfaktora, kao i sam koncept opšte inteligencije (zajedničkog faktora) i jedino ostaju razvezani pojedinačni podfaktori od kojih poneki mogu ili ne moraju da se nastavljaju u još dalje esktreme, nastavljajući da postoje samo kao specijalizovani talenti, a ne inteligencija. Ovo predstavlja kamen spoticanja mnogim amaterima koji se bave izradom eksperimentalnih testova i koji kao da nisu spremni da prihvate da priroda inteligencije nije određena prirodom gausove krive koja samo služi kao mera, već prirodom opšteg faktora koji i jeste inteligencija, a koji na nivou od oko 4 standardne devijacije (+- 0.5) jednostavno prestaje da bude zastupljen u dovoljnom obimu za pouzdano merenje.
Da li misliš da su ljudi sa ovih prostora posebno inteligentni?
Ne, priča o tome kako su ljudi sa ovih prostora posebno inteligentni se velikim delom zasniva na velikoj prolaznosti na Mensinim testovima. Međutim, ta velika prolaznost je na malom i nereprezentativnom uzorku (štaviše, na samoodabranom uzorku) i ne može da bude rezultat posebne inteligencije, jer je reč o prolaznosti od oko 50% što bi pod pretpostavkom da odražava opštu populaciju bilo ekvivalent nadzemaljske inteligencije. Budući da se ovdašnji samoodabrani uzorak ipak bolje kotira u odnosu na mnoge svetske samoodabrane uzorke to nam pruža uvid u razliku na nivou mentaliteta pri kojoj na našim prostorima izgleda da dominira veća opreznost, uzdržanost i možda čak realnije sagledavanje sebe u odnosu na druge, pa se tako na sam test za Mensu odvažuju mahom ljudi koji uglavnom sa razlogom smatraju da je njihova natprosečna inteligencija već potvrđena kroz njihov dotadašnji život.
Grupne razlike u inteligenciji postoje, mada o njima nije popularno pričati, zato što izvan naučnih krugova, one lako daju podlogu za apsolutno neprihvatljive fenomene mržnje, diskriminacije i progona.
Koje su zablude povezane sa merenjem inteligencije?
Postoje brojne mistifikacije, kao i rasprostranjena poluobaveštenost kada su inteligencija i IQ u pitanju. Svi npr. znaju da je 140 mnogo, ali retko su poznate tačne implikacije određenog broja. Internetom i štampanim medijima kruže brojevi bez konteksta i koordinata. Važno je razumeti razlike izmedju nekoliko skala koje se koriste za izrazavanje inteligencije – na prvom mestu postoji tradicionalni mentalni količnik koji je počeo da izlazi iz upotrebe još 1940-ih godina i poslednjih 50-ak godina se koristi samo u izuzetno retkim slučajevima. Umesto njega, odavno je naučni standard postala statistička skala koja pokazuje mesto pojedinca u normalnoj raspodeli (Gausovoj krivoj). Da stvar bude komplikovanija, postoje tri vrednosti koje se simultano koriste za standardnu devijaciju u toj raspodeli – sd15, sd16 i sd24. Na primeru to postaje lako objašnjivo: stari, prevaziđeni mentalni količnik vrednosti IQ 200 = IQ 211 distribucije sa vrednošću sd24 = IQ 174 sd16 = IQ 169 sd15.
Sva ova 4 broja zajedno zapravo govore da je u statistickoj distribuciji reč o 99.9998-om percentilu = teoretskoj retkosti od 1/533337 = 4.625 standardnih devijacija iznad srednje vrednosti distribucije ili u još uprošćenijem obliku o najviših 13 hiljada u uzorku od 7 milijardi.
Da se vratimo na primer broja 140:
kao količnik taj broj izražava najviših 87.5 miliona u 7 milijardi
kao raspodela sa sd24 izražava najviših 318 miliona u 7 milijardi
kao raspodela sa sd16 izražava najviših 43.5 miliona u 7 milijardi
kao raspodela sa sd15 izražava najviših 25 miliona u 7 milijardi
Razlike su očigledne, a sa ekstremnijim brojevima su još mnogo više izražene.
Među banalnije zablude spada da se hiper-inteligentne osobe ne zabavljaju, da su stalno ozbiljne, da imaju loše sposobnosti socijalne interakcije i gomila sličnih stereotipa. Kao i sa svakom manjinom, diskriminacija kroz stereotipe je način racionalizacije za većinu. Pozitivno je što u savremenom društvu diskriminacija više nije tako prihvatljiv način opšteg diskursa.
