Već smo pisali kako su farmerke i pre svih Levi’s 501 stigli u bivšu Jugoslaviju. Iako komunistička, Jugoslavija je bia neuporedivo otvorenija od drugih zemalja Istočne Evrope. To znači da su se u Jugoslaviji bez problema gledali filmovi sa zapada. Slušala se muzika i pratila umetnička scena Evrope i Amerike. Tako su Leviske prvo nosili oni koji su imali rođake na zapadu. Ponekada, mogle su da se kupe i u Komision prodavnicama.
A onda, počinje histerija zvana Trst. Na tamošnjem Trgu Ponte Roso svakog vikenda bi nikla pijaca gde su dolazili Jugosloveni i kupovali farmerke. Ovde imate celu priču o tome kako su farmerke stigle u Jugoslaviju.
Ali, dolazak džinsa sa zapada u sred Hladnog rata je bio malo teži u drugim zemljama Istočnog bloka i posebno Sovjetski savez.
Farmerke su počele svoj pohod na svetsku scenu odmah posle Drugog svetskog rata. Pedesetih su počeli da ih nose američki bajkeri i polako su se sa zapada proširile i do istočne obale. Ubrzo su umesto radne odeće postale najpopularniji odevni predmet koji je predstavljao slobodu ali i bunt mladih protiv establišmenta. Ubrzo su stigle u zapadnu Evropu a onda šezdesetih počele da se šire i po drugim zemljama.
U Sovjetskom savezu prodaja Levi’s džinsa je bila zabranjena i tako je ostalo sve do kraja Hladnog rata.
Ipak, prvi susret sa farmerkama za mnoge Ruse se dogodio tek 1959. godine kada je održan Trgovinski sajam u Moskvi. Među izlagačima iz Amerike je bila i kompanija Levi Strauss & Co. koja je donela kutije i kutije originalnog džinsa.
Ali suočili su se sa problemom – bilo im je zabranjeno da prodaju svoje farmerke željnim Rusima. Nisu čak smeli ni da ih poklanjaju posetiocima.
I šta su uradili?
Farmerke koje su doneli su postavili na štandove tako da posetioci mogu da ih gledaju, dodirnu, pa i vrlo lako – ukradu.
Osoblje Levi Strauss & Co. je diskretno okretalo leđa i puštalo mlade Ruse da farmerke strpaju u torbe i odnesu. I to su itekako radili.
Posle toga više niko nije mogao da zaustavi želju stanovnika SSSR i drugih zemalja iza Gvozdene zavese da nose denim sa zapada.
Francuski filozof Régis Debray je uskoro skovao čuvenu frazu: “Veća je moć koju imaju farmerke i rock and roll nego cela Crvena armija”.
I nije pogrešio.
Baš kao što je to u početku bio slučaj u Jugoslaviji, farmerke su stizale u SSSR sivim kanalima. Donosili su ih piloti, diplomate i rođaci iz inostranstva. Sve je naravno bilo mnogo teže nego u SFRJ, pošto su građani Jugoslavije mogli slobodno da putuju na zapad i posebno u Trst gde su se prodavale Leviske i italijanski Rifle.
Zanimljivo je da su preko Jugoslavije farmerke stizale u Mađarsku, Čehoslovčaku, gde su za džins govorili upravo – Rifle, po popularnom italijanskom brendu.
Blue jeans je bio toliko tražen da su posetiocima sa zapada (i iz Jugoslavije) na ulicama Moskve i drugih gradova Istočne Evrope mladi prilazili na ulici i nudili novac za farmerke.
Guardian je 1979. godine napisao kako je za vlast komunističkih zemalja džins simbol zapadne dekadencije, otprilike kao i pornografija.
Sa druge strane, džins je predstavljao simbol slobode za mlade iz Gvozdene zavese. I tako je ostalo sve do pada Berlinskog zida i Sovjetskog saveza.
Zanimljivo je da su neke od država pokušale da naprave svoju verziju farmerki. Bez mnogo uspeha.
Ostalo je zabeleženo pismo jednog čitaoca moskovske Pravde koji je komunističkoj partiji poručio: “Kada napravite džins bolji od Levi’s farmerki onda ćemo moći da govorimo o nacionalnom ponosu.”
Zanimljivo je da je propagandna mašinerija komunističkih partija na televiziji prikazivala najgore moguće kadrove iz zapadnih zemalja (često uz izmišljene priče).
Ipak, jedan gledalac se seća kako su u to vreme primetili da čak i beskućnici na zapadu nose farmerke, pa onda teško da su tako siromašni i jadni kao što ih predstavlja režim.
Posle pada Berlinskog zida prvo se otvorila prodavnica Rifle Jeans na Crvenom trgu, čak i pre nego što se Sovjetski savez raspao.
