Kako se obući za manastir? Srbija je poznata po velikom broju pravoslavnih svetinja. Zapravo gde god da krenete naići ćete na manastire i crkve koji su utkani u srpsku istoriju čineći ih neodvojivim delom verskog, društvenog, kulturnog, političkog života.
Često se postavlja pitanje, kako se obući za manastir, kako se ponašati?
Odgovor na ovo pitanje počećemo konstatacijom da je manastir monaška kuća. A kada nekome idete u posetu svakako ćete voditi računa o kulturi ponašanja i oblačenja. Glavno je da ne treba preterivati ni u čemu, ni u preterano slobodnom oblačenju ali ni u preteranoj skrušenosti.
Kako se obući za manastir
Ako pogledate monahinje videćete da one nose duge suknje, pokrivenu kosu. Ali to nikako ne znači da bi i vi trebale tako da se oblačite.
Naravno, nije umesno nositi miniće, imati golišav stomak, razgolićena ramena, preuske farmerke, koje se do skora nisu ni nosile u crkvi. To je jednostvno pitanje dobrog vaspianja i ukusa. Mnogo puta devojke koje tako dođu u crkvu kažu da se osećaju neprijatno i maramom pokušavaju da poprave svoj stajling.
Sa druge strane nepotrebno je i nositi suknje do zemlje, marame na glavi. Nošenje marama je u ruskoj tradiciji, ali se tokom vekova prenelo i na neke naše vernike.
Čovek u crkvu treba da ide onako kako izgleda svakog dana, a ne da pokušava da se odelom učini boljim.
Važno je napomenuti da je pre ulaska u crkvu potrebno obrisati ruž sa usana. Sasvim je nehigijenski, nekulturno ljubiti ikone na kojima ostaje ruž.
Muškarci ne bi trebali da ulaze u crkvu u šorcevima, bez košulja ili majica, razdrljeni, bosi ako je plaža u blizini.
Nekada su ljudi nedeljom oblačili najlepšu odeću kada su išli u crkvu. Danas to nije tako, običaji se menjaju pa i način oblačenja kada se ide u crkvu.
Sve u svemu, u manastir i crkvu treba ići pristojno obučen, da se sami osećate udobno i komotno i da ne zbunjujete kako monahe i monahinje tako i posetioce manastira.
Šta obući u manastiru i kako se ponašati?
U manastiru vladaju posebna pravila ponašanja koja bi bilo dobro da poštujete, kako ne bi remetili mir i molitvenu tišinu. Pre svega, ne treba trčati, glasno govoriti i pričati tokom crkvenih službi, zagledati u svaki ćošak. Treba znati da ženama nije dozvoljen ulaz u oltar. Doduše ne treba zaboraviti da su nekada bile žene đakonise koje su pomagale sveštenicima i mogle su ući u oltar.
Pravilo je da se tokom ulaska u crkvu ode do prestone ikone, to je ona u sredini najbliža oltaru i da se čovek pokloni svetitetlju ili svetiteljki koji su na njoj.
Dobro je i malo posedeti u crkvi kada nije služba, biti sam sa sobom, uroniti u sopstvene dubine i potražiti odgovore na pitanja koja su vam važna.
Kada u manastir idete sa decom nemojte ih puštati da baš divljaju, pogotovo ne tokom službe da je ne bi ometali.
U nekim manastirima posle Liturgije se organizuje, kako se kaže “trpeza ljubavi”, posluženje gde se monasi i prisutni posluže skromnom hranom i razgovaraju o pitanjima koja interesuju ljude. Za decu se obično postavi zaseban sto a posle ručka dečica često recituju, pevaju ili se igraju dok odrasli pričaju.
U manastir se ne uvode životinje.
Monasi i monahinje imaju puno posla jer manastiri zarađuju za svoj život brojnim poslovima, ikonopisom, šivenjem crkvenih odora, pravljenjem sveća, drvenih krstića, proizvodnjom meda, rakije, vina, uzgajanjem lekovitog bilja, pravljenjem melema. Takođe, izdržavaju se i od priloga vernika. Zato im ne treba mnogo smetati. Naravno, mnogi su uvek raspoloženi za razgovor ali treba biti umeren. Svaki manastir ima svog duhovnika, iskusnog monaha koji će rado odgovarati na vaša pitanja.
Nije umesno postavljati lična pitanja….zašto ste otišli u manastir…. da li ste se razoračali u životu… i slična. To je lična stvar svakog, uostalom pitanja koja će samo utoliti vašu radoznalot nemaju svrhu.
Kada u manastir odete sa dobrim željama i raspoloženjem i boravak u njemu ostaće vam u lepom sećanju.
Pogledajte i:
photo: flickr, Tiago Bortoletto Vaz
