Ova priča se desila 1973. godine na prvoj američkoj svemirskoj stranici. Sve je počelo kada su tri člana posate otišla na misiju dugu 84 dana. Plan je bio da rade svakog dana i po 16 sati, bez odmora.
U posadi su bili zapovednik misije Džeri Kar, naučnik Ed Gibson i pilot Vilijam Poug. Bila je to tad, po dižini boravka u svemiru, rekordna misija a posada je dobila pedantno izrađenu satnicu s tačnim uputstvima šta sve treba da obave u jednom radnom danu.
Posadu su dugo pripremali za ovaj zadatak, bili su upoznati sa svakim detaljem. Morali s su da obave medicinske testove, fotografišu Zemlju, pa su odmah upozorili stručnjake iz NASA-e da je takav radni ritam nerazuman i da ga se teško držati.
Osim toga, nitko od ove trojice nikad pre nije bio u svemiru, niti u misiji Skajlab 4, ali NASA je bila uverena da će se moći da se prilagode uslovima rada.
Astronaute su svakodnevno kontaktirali. Ipak, uprkos pripremama i planovima, najpre je Poug počeo da oseća slabost i mučninu. A ubrzo nakon toga, počele su trzavice između posade i kontrole na Zemlji.
Posada je njegove mučnine tretirala kao prolaznu boljku i bili su potpuno u pravu, pa nisu ni prijavili kontroli u Hjustonu, koja je tajno prisluškivala sve njihove razgovore.
Stoga su ih kontrolori optužili da nisu iskreni i da nešto od njih kriju. Ovakav odnos prema posadi rezultirao je padom motivacije pa su sve više zaostajali u obavljanju planiranih zadataka, što se, kako su prolazili dani, više nije moglo nadoknaditi.
Nakon mesec dana Gibson je opisao misiju kao ’33-dnevni vatreni radni dril’. Kar je poručio kontroli u Hjustonu: “Da smo na Zemlji, nikad ne bi radili 16 sati na dan i to 84 dana, bez dana odmora, pa ne bi to od nas trebalo očekivati ni ovde u svemiru.”
Nekoliko dana nakon Božića, Kar je poslao Hjustonu njihov manifest: “Treba nam više vremena za odmor, potreban nam je raspored koji nije prepun obaveza i ne želimo više da vežbamo nakon obroka. Želimo više kontrole u našim rukama.”
Hjustonov odgovor bio je hladan: “Morate da ispunite misiju” Odgovor posade je bio brz. Dana 28. decembra 1973. godine, stupili su u štrajk.
U nekim NASA-inim dokumentima spominje se čak i reč ‘pobuna’, ali to je, s današnje perspektive, doista preoštar termin.
Metode posade bile su nemilosrdne. Kar je odmah isključio radio vezu sa zemljom, a članovi posade provodili su ceo dan opuštajući se, obavljajući zadatke svojim tempom i radeći svako svoje poslove.
Zemaljska posada je konačno shvatila da je potpuno nemoćna, pa kad su iz svemira ponovo uspostavili radio-vezu, Zemljani su bili puno raspoloženiji za razgovor i popuštanje.
Hjuston je pristao da da posadi više odmora, dužu pauzu za ručak i korekciju dnevnog rasporeda, ostavljajući posadi da sami upravljaju vremenom.
Od tog trenutka saradnja astronauta i zemaljske posade se znatno pobljšala i misija je srećno privedena kraju u 1974.
Niko iz posade više nikada nije bio u konkurenciji za neku iduću misiju, piše Express.
Poug je umro pre četiri godine, a pre toga je napisao memoare pod naslovom “Ali, za Boga miloga”, u kojima je napisao: “Rad u Skajlabu bio je ponekad zamoran i dosadan, ali je zato pogled na Zemlju bio spektakularan. S kolegama je bilo sjajno jer smo se ubrzo složili da imamo zajedničkog neprijatelja – kontrolu misije u Hjusonu.” b92, express
