Pre tačno 111 godina, 7. juna 1905. godine Norveška je proglasila nezavisnost od Švedske.
Unija stara 91 godinu se raspala i to bez ijednog ispaljenog metka zahvaljujući pragmatičnom kralju kome je mir bio važniji od moći i teritorije.
Norveška je uživala veliku autonomiju ali su spoljna politika i trgovina bile dirigovane od strane švedskog kralja i vlade u Stokholmu. Norvežanima se to nije dopadalo pre svega zbog značaja međunarodne trgovine i brodogradnje u norveškoj privredi. Norveški brodovlasnici i trgovci su trvdili da nisu dobijali neophodnu pomoć od Švedske iako su plaćali poreze i druge dažbine.
Nova norveška vlada iz 1905. godine je bila liberalna sa izraženom anti-unionističkom crtom. Nakon što je kralj po treći put negirao sankcionisanje zakona, ceo norveški kabinet je podneo ostavke. Švedski kralj je odbio da prihvati njihove ostavke jer nije mogao da imenuje novu vladu. Norveškom premijeru Kristijanu Mikelsenu je to bio izgovor koji je tražio da bi 7. juna 1905. norveška skupština usvojila rezoluciju u kojoj se kaže da je švedski kralj abdicirao kao vladar Norveške time što je priznao da ne može da imenuje novi sastav vlade. Tako se zajednica sa Švedskom raspala.
Iako se kraj Unije nazirao, švedska javnost se snažno protivila načinu na koji je norveški parlament jednostrano proglasio nezavisnost. Nova vlada Švedske je tražila referendum u Norveškoj, kao i pregovore o uslovima otcepljenja. Iako su otcepljenje Norveške smatrali za činjenično stanje, Norveška vlada je pristala na pregovore i referendum. Preko 99,9 % je glasalo za nezavisnost na referendumu, na kome su pravo učešća imali svi norveški muškarci preko 25 godina. Nakon napornih pregovora, 26. oktobra je potpisan Karlstadski sporazum, a švedski kralj Oskar II se zvanično odrekao svog prava na norveški presto.
Norveška nije stekla nezavisnost od Švedske ratovanjem, već tako što su njeni izabrani zvaničnici odbili da dozvole švedskom kralju da upravlja kabinetom. Tome je doprineo i miroljubivi švedski kralj koji bi radije izgubio polovinu svoje teritorije i trećinu naroda nego što bi dozvolio da dođe do rata. Rat bi u to vreme i u tom kontekstu bio logičan sled događaja. Takođe, velike sile su upozorile švedskog kralja da žele mir u Skandinaviji. Verovatno bi prihvatili blago granatiranje norveške prestonice samo da bi Šveđani uzdignute glave izašli iz cele priče.
Zanimljivo je da je taj period pogoršanja odnosa u okviru državne zajednice ujedno bio i period procvata saradnje u oblasti obrazovanja, nauke, humanistike i prava. Trgovina između naroda je bila olakšana zbog usaglašenog privatno-pravnog okvira dok su veze između studentskih i radničkih sindikata doprinele socijalnom razvoju u Skandinaviji. Ovakvim raspadom državne zajednice je nestao i razlog za anti-švedskim osećanjima u Norveškoj, a jaki susedski odnosi i danas postoje i produbljuju se. izvor: norveska
