Pre skoro 40 godina, tačnije 1978 godine, psihološkinja sa Harvarda Ellen Langer je izvela zanimljiv eksperiment.
Dala je biljke ljudima u staračkim domovima. Jednoj grupi je rekla da su odgovorni za čuvanje svoje biljke u životu i da sami mogu da odaberu dnevni raspored i kako će voditi računa o biljci. Drugoj grupi je rekla da će osoblje brinuti za njihovu biljku, a oni nisu imali pravo da utiču na dnevni raspored.
Posle 18 meseci, duplo više ljudi iz grupe koja je imala odgovornost za svoje biljke i raspored bilo je živo u odnosu na grupu koja nije trebalo da vodi računa o biljkama.
Langer je zaključika da je to nesumnjivi dokaz kako je naš biomedicinski model, koji um i telo posmatra odvojeno – potpuno pogrešan.
A onda je 1981. godine sprovela još jedan eksperiment. Langer je celu jednu kuću opremila da izgleda kao iz pedesetih godina. Tu su bili crno beli televizori, stari nameštaj i magazini.
A onda je pozvala učesnike u eksperimentu da žive u takvim uslovima. Svi su imali preko 70 godina i trebalo je da pet dana žive kao da su u pedesetim godinama dvadesetog veka, odnosno da se ponašaju u skladu sa vremenom kada su imali tridesetak godina manje. Dakle, nije trebalo da se prisećaju tog vremena nego da žive kao da su u tom vremenu.
Slušali su stare radio programe, gledali filmove iz vremena kada su imali oko 50 godina, pričali o aktuelim dešavanjima iz tog vremena.
Cilj eksperimenta je bio da otkrije kako će njihova tela reagovati na ovu situaciju.
I znate šta se desilo posle samo 5 dana?
Svi učesnici su pokazali veliko poboljšanje u vidu, sluhu, pamćenju i apetitu. Oni koji su došli uz pomoć štapa izašli su i sami nosili svoje torbe. Svi učesnici su se zaista osećali mlađe.
Langer i njen tim je tako dokazao kako postoji snažna veza između našeg tela i uma.
Tu teorija je dodatno razradio profesor sa Stanforda Philip Zimbardo u čuvenom eksperimetu sa zatvorom. On je učesnike podelio u dve grupe – čuvare i zatvorenike. I dokazao kako su i jedni i drugi preuzeli svoje uloge skoro trenutno, čuvari su bili spremni da muče zatvorenike dok su drugi osećali krivicu i druge slične zatvorske emocije.
Ali to je samo početak.
Smatra se da su ova dva eksperimenta dokazala da svi mi imamo određene uloge u životu koje na nas utiču na više načina – od koncepta razmišljanja pa čak i fizički.
Najvažniji zaključak studija i ono što bi trebalo da znate jeste da naši karakteri nisu nešto nepromenjivo. Zapravo, oni se stalno menjaju na osnovu uloge koju igramo u različitim situacijama.
Dobra stvar je da mi sami možemo da odaberemo koje uloge želimo da igramo.
Loša stvar je što to većina ljudi nikada ne shvati.
Takođe, svaka situcija određuje ulogu koju igramo. Nekada ćemo biti roditelji, ljubavnici, učenici ili učitelji.
Ipak, većina ljudi smatra da smo mi takvi kakvi jesmo iako naš identitet uopšte nije nešto fiksno i nepromenjivo. Samo zato što smo ranije igrali određenu ulogu to ne znači da smo mi zauvek osuđeni na nju. Dovoljno je da je odbacite i dozvolite sebi da budete neko drugi.
Kako to da uradite?
Uz pomoć šest koraka, slažu se psiholozi:
1. Odredite ciljeve.
2. Posvetite se cilju kroz situacije koje će vas dovesti do cilja.
3. Odredite uloge koje je potrebno da igrate u različitim situacijama koje sami stvarate.
4. Radite dok ne uspete.
5. Uspostavite veze sa ljudima koji mogu da vam pomognu da ostvarite ciljeve.
6. Sve uradite ponovo, ali na višem nivou.
Trebalo bi da znate da je proces iako jednostavan nije i lak. Ipak, napredak i promene su eksponencijalne kada jednom počnete da se menjate. Ne postoji granica vašeg potencijala a vaš identitet je apsolutno promenjiv.
