Učinilo mi se u jednom trenutku da ceo svet razmišlja o tome koliko mi je ispita ostalo i kada ću više da završim. Više od pet puta na dan me pitaju. Hajde što pitaju, nego ko pita…
Pozove me prepodobni otac i kaže: "Hajde kad se sledeći put vidimo da mi kažeš kakav ti je plan u vezi sa fakultetom. Čisto da vidimo da li smo sedam godina bacili". Nije problem, tata, sve kul.
Kad me je video, čekao je do poslednjeg trenutka i onda je krenuo: "Nego, da vidimo mi šta je sa tim planom, je li završavamo ili ne. Mislim, svesna si da si preterala, mi te puštamo, niko ti ne sedi nad glavom. Hajde, reci mi, šta si isplanirala. Hoće biti ove godine?"
Reč "fakultet" ima tako negativan prizvuk i značenje svega najgoreg upravo jer mi sede nad glavom. Više ne smem ni da ih pozovem jer u svakoj pauzi za udah postoji opasnost od napada. Onda se ubaci baka koja uvek ima istu priču: – Daj, završi to ZBOG SEBE, pa nećeš valjda da žališ celoga života. Vidi kako je nekoj-tamo iz komšiluka, već završava master, čeka je posao u porodičnoj firmi koja pravi kozji sir, daj, šta je to, još tri ispita. Pa nećemo bacati godine tek tako. Zbog sebe treba da ga završiš.
Ne, završavam ga zbog komšije jer će se obesiti ako ga ne završim. Ali me uredno pita kad me sretne koliko mi je ostalo. Dok se ja pozivam na ekipu koja isto tako ima tri ispita, oni se pozivaju na porodične poslovne ljude sa sirom i zihernadlama. Dobro, kad ću, zaista?
Da nismo svi nekontrolisano i bez trunke dostojanstva trčali za parama kad je trebalo da krivimo kičmu nad knjigom, možda bismo i završili. Koga, uopšte, to brine? Možda nas i jeste malo sramota jer su klinci iz komšiluka na masteru, ali, nismo sigurni da li nas to toliko muči. Lenjost je na prvom mestu, privatne firme u kojima radimo su na drugom mestu a totalna ravnodušnost na tećem. I kako sad? I dok uplaćujem ispite na koje ne izlazim u svakom roku od novembra, i dalje imam tri ispita. Svakog vikenda planiram da učim ali pivnice su otvorile bašte. Radnim danima ujutru imam volju i znam da ću preći trećinu te sociologije, a kad dođem kući prejedem se i budem nepokretna.
I baš uvek kada se naoštrim na učenje, neko slavi rođendan. Dokle više ti rođendani? Dokle slave i veridbe? Pa ne možemo da učimo od silnih slavlja. Ceo svet je protiv nas, večitih studenata. Čas otvaraju klub, čas zatvaraju, čas promocija ovoga, premijera onoga, okupljanje kod njega, okupljanje kod nje, nismo se videli milion godina, bla, bla…
Sve je protiv nas. Krenule su vrućine, tada se ne uči, to svi znaju. Čak i vreme ne ide u prilog. Dok profesori prevrću očima na očajne pokušaje da odložimo ispit na koji opet nećemo izaći, roditelje izbegavamo i branimo se silnim obavezama. Možda je zaista vreme da osetimo sramotu i da zapnemo i završimo više taj fakultet. U sledećem roku. Ili u septembru. Zapravo, hajde neka bude do kraja godine. I od sutra počinjem da učim.
Ne mogu sutra, imam neke obaveze, pa rođendan za vikend. Od ponedeljka počinjem. Dajana Debić
A sada pročitajte i naš vodič kroz fakultete za početnike!
