Umetnički direktor festivala Cinema City i direktor Sterijinog pozorja od 2008. godine govori za Domino Magazin.
Autorka: Jana Vidić
Cinema city održava se već drugi put u Novom Sadu gde ne postoji bioskop. Kako tumačiš taj paradoks?
Priznajem da je crnohumorno, ali nismo hteli da odustanemo. Nadam se da je ovo poslednja godina bez bioskopa, neke informacije ukazuju da je realno da ga Novi Sad dobije do sledećeg Cinema City festivala. Mislim da je kraj ciklusa kada se dotaklo dno. Sećam se u Beogradu je bila privatizacija „Beograd filma“, pa je nestalo bioskopa, pa su privatnici ušli u priču s multiplexima, došao je Tuck i tako se točak zavrteo. Ovde još nije taj slučaj. To su specifične okolnosti Novog Sada i problemi privatizacije biskopa „Jadran“ i „Arena“, ali uveren sam da je dijalektički proces takav da će Novi Sad već sledeće godine imati bioskop.
Proteklih dana bilo je mlađe publike koja je odlagala uobičajene poslove jer je u gradu Cinema City. Bilo je 70.000 gledalaca i 20.000 na pratećim programima. Publika na projekcijama na otvorenom, na primer u Dunavskom parku, nije odustajala ni dok je padala kiša.
Sada možemo da pokrenemo priču o festivalima i zašto ih publika voli, nasuprot repertoraskom programu bioskopa. To ilustrujem podatkom da je film „Beogradski fantom“ imao u proseku pet gledalaca za mesec dana u neprikladnoj sali na novosadskom Spensu, a za vreme Cinema City u Srpskom narodnom pozorištu 1000, u Dunavskom parku pod otvorenim nebom 3000. Sociološko je pitanje zašto Cinema City uspeva da animira ljude. Ovde to čini EXIT jer svoju konzumentsku bazu animira na pravi način i upućuje sa muzike kao mas medija, na nešto elitniji medij – film koji je značajan za formiranje mladih i njihovog kulturnog obrasca. EXIT se ponaša i u ovom projektu vrlo odgovorno.
Ne znaju svi da iza ovog projekta stoji EXIT?
Stoji. Ako želite veliki događaj morate da imate dobru produkciju, da biste imali dobru produkciju morate imati mehanizam koji je prezentira. Bez toga nema uspeha i ja to zovem EXIT operativni sistem. Kada protivnici „EXIT izleta“ van muzike napadnu ideju, ja kažem da je to samo produkciona platforma na koju vi lepite specijalističke stvari kao što je pozorište na primer, animirate selektore, programske ljude, a produkcija je uvek ista. Ali to ne znači da ovo nije kreativan proces. Vidim da je koncept Grada bioskopa dobitan jer u eri nestašice bioskopa on prinosi na tacni film gledaocu. Kada smo ovo kreirali razmišljali smo – ovde inače ima 10.000, 15.000 osoba koje šetaju, pa ajde da im prinesemo film, ako već neće da uđu u bioskop. Džaba vam sve ako nemate publiku i to je naš koncept.
Tvoji protivnici kažu da si krivac što je izmenjen poluvekovni koncept Sterijinog pozorja, čiji si novi direktor. Tvoj cilj je očigledno brojnost, publika. Brišeš granice elitizma?
To su mi rekli u otvorenoj debati ljudi koji zagovaraju koncept elitističkog Sterijinog pozorja koje je rezerevisano za 0,002 posto publike i eksperata. Mislim da je to sebično, necivilizovano i ja to ne razumem. Ideja je stvoriti mnoštvo izbora! Ivan Medenica koji je zagovornik elitnog pozorišta ne razume da ako on želi da gleda visokoestetizovanu predstavu, a biće i toga ako dozvoli budžet, mora da prihvati i manje uigranu trupu koja će igrati na periferiji, u nekoj bezveznoj sali. Nisam pristalica fobičnih principa zasnovanih na antipodima, na isključivanju.
Boriš se protiv beogradizacije i novosadizacije. Na Sterijino pozorje pozvao si pozorišta koja nisu isključivo iz tih gradova već i iz Subotice, Zrenjanina, Niša, Kikinde… Tim ansamblima je gostovanje svakako bila odskočna daska.
Niko nikoga ne tera da gleda sve predstave. Žiri je dao nagrade najboljima i to je relevantno i nagrađenih pet predstava su vrh pozorišta u Srbiji. Ali, bila su ovde pozorista van Beograda i Novog Sada i tim ansamblima je promenjen život, dobili su vetar u leđa. Sutra će možda zvog ovoga dobiti više para iz lokalnog budžeta, privući će nekog poznatog reditelja ili glumca, pa će onda izaći na tržište koje pulsira. Niko ne treba da bude monopolista s pravom na doživotnu slavu. Moja ideja je bila da se razbije monopol i to nema nema veze sa toponimima kao što su Beograd ili Novi Sad. Mislim da je umetnost polje energije i treba da ima vrstu solidarnosti i relaksacije, a ne konflikta. Nisam čovek konflikta, a srećem stalno fobične duhove prošlosti koji su u strahu od promena.
Čitava zbrka je izbila kada si kao zaštitni znak Sterijinog pozorja odabrao crvenu petokraku. Otkuda zvezda?
Naša skorašnja istorija, pa i kulturna, bila je strukturirana na antipodima – četnici ili partizani, krst ili petokraka, Zvezda ili Partizan, Novi Sad ili Beograd, dakle na isključivanju. Na Cinema City imali smo susrete sa autorima Sarajevskog festivala, pariskog, zagrebačkog filma. Umrežavanje je jedini mogući put umesto bacanja klipova u smislu neke naivne dečačke kompeticije čega sam bio svedok i što sam video kod nekih ozbiljnih ljudi, autoriteta. To je prevaziđeno. A petokraka je za mene bila simbol slobode, one zemlje o kojoj možemo da sudimo ovako ili onako estetski, ali smo na razne načine vezani za nju. Sterijino pozorje je nastalo 1956. u titoističkoj Jugoslaviji, a sada su u Novom Sadu bili gosti iz ex Yu i to asocira na najbolje iz te bivše zemlje, pa je i zvezda dizajnerski utemeljena, ima ristajling model „since 1956.“ kada je osnovano Pozorje i to je ozbiljan brend. Dizajn je odigrao ulogu da se svi dobro osećaju i gosti iz Hrvatske, Makedonije, Slovenije, Bosne i Hercegovine.
Ali na Cinema City nije bilo Vojvođana ni među moderatorima, selektorima, samo jedan kritičar. Gde si ih zagubio?
Slažem se da nedostaju i trudićemo se da to popravimo. Imamo donekle opravdanje. Naša filmska industrija je propala. Filmovi nemaju ni gde da se prikažu, čekaju festivale. Kulturne redakcije, novinari sve je uspavano. Ovaj festival je probudio publiku, ali nije ove pomenute. Iduće godine ćemo to popraviti. Lepše je i lakše kad uključite ljude iz lokalne sredine. Film novosadskog reditelja i scenariste Miloša Pušića „Jesen iz moje ulice“ je prevratnički, simbol nečega što se dešavalo u Novom Sadu i to je buđenje scene koja je nestala. Sećamo se filmskog preduzeća Neoplante, reditelja Želimira Žilnika iz najboljih dana, ali to je bilo davno. Mislim da je Davićeva „Žurka“ poslednji film snimljen pre deset godina. „Jesen iz moje ulice“ je dokaz da je moguće da se film napravi i izvan „velikog“ Beograda..
Hvališ se rekordnim posetama u Novom Sadu – gradu festivala, kako voliš da kažeš. Od 23. maja do ovog vikenda u Novom Sadu je vrvelo, osetilo se da se nešto događa.
Na Sterijinom pozorju imali smo više predstava nego lane, prodali smo karte u vrednosti pet puta većoj nego prošle godine. Sale su bile pune mladih, nove publike kojoj težimo. Trudio samo se da prodam karte, da se ne dele, jer odnos prema kartama mora da se promeni. Ako vredi karta vredi i događaj, a morao sam da imam i supstituciju, jer je program bio ambiciozan, a očekivana sredstva iz Ministrastva za kulturu nisu stigla. U teškoj godini imali smo i predstavu „Kralj Lir“ koja će produkcijski otvoriti i nove pravce delovanja Sterijinog pozorja na Petrovaradinskoj tvrđavi. Snimila ju je nacionalna TV i biće prikazana na jesen. Na Cinema City bilo je 70.000 posetilaca, u subotu uveče u bioskopu u Dunavskom parku bilo je 3.000 ljudi. Ova godina je da se preživi, ali obrisi Grada feastivala Novog Sada su vidljivi i za par godina će ovo biti evropski grad kulture. Nekada kada sam umoran, pomislim – zaspaću i kada se probudim za tri godine postojaće Cinema City , proći će kriza. To vidim i budan kada ovde dođu ljudi iz ex Yu koji percipiraju Novi Sada kao saborno mesto kulture.
