Gavrilo Princip je na jučerašnji dan 28. juna 1914. godine izvršio atentat na Austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. A vi verovatno mislite da je on bio usamljeni heroj koji se borio za slobodu i Srbiju? E pa vidite, nije baš tako bilo.
Ali krenimo redom.
"Sofija, Sofija, nemoj umreti! Živi zbog dece", vikao je svojoj teško ranjenoj supruzi Austro-ugarski nadvojvoda Franc Ferdinand. I sam na samrti. Telohranitelj je pitao nadvojvodu da li ga boli. "Nije to ništa", odgovorio je. Bile su to njegove poslednje reči.
Atentat koji je izveo devetnaestogodišnji Princip je pokrenuo Prvi svetski rat. Onda je usledila Oktobarska revolucija u Rusiji u kojoj su komunisti došli na vlast. Posle se desio Drugi svetski rat.
Ipak sve je počelo kada je kraljevski par došao u posetu Sarajevu. Vozili su se svojim Gräf und Stift automobilom po gradu, a nadvojvoda je nosio šešir sa veoma upadljivim zelenim perjem što ga je činilo lakom metom. Zapravo, Franc Ferdinand nije hteo da ide u Sarajevo. Pre puta je cara Franza Jozefa pokušao da odgovori od puta u nekoliko navrata. Rekao je da ne želi da njegova deca odrastaju bez oca. Ipak, otišao je skoro bez ikakvog obezbeđenja iz proceduralnih razloga. Za Austrijance, njegova supruga, inače Čehinja nije mogla da dobije carski tretman pošto je bila iz nižeg aristokratskog staleža.
Nadvojvodi i njegovoj supruzi 28. jun je bila godišnjica braka.
Čim su došli u Sarajevo počeo je lov na carski par. Atentatora je bilo čak šest. Prvi je pokušao da ubistvo izvrši Nedeljko Čabrinović i bacio dve granate. Promašio je par, ali je povredio pratnju u kolima iza.
Ferdinand je video napad. "Neko dođe u Sarajevo i ljudi bacaju bombe na njega", rekao je gradonačelniku. Umesto da se okrene i odmah ode iz grada, nadvojvoda je otišao da poseti povređene u bolnicu.
Već tada je svima bilo jasno da će nadvojvoda skoro sigurno biti ubijen, rekli su očevici kasnije.
Austrijanci su ipak odlučili da promene maršutu puta. Ali se niko nije setio da to kaže vozaču koji je po prvom planu skrenuo u Ulicu Franca Jozefa. Oskar Potiorek, guverner Bosne je povikao da je to pogrešan put. Auto je sasvim usporio i krenuo nazad. Tik pored Gavrila Principa koji je ispalio dva metka. Odmah je pokušao da izvrši samoubistvo ali nije uspeo.
Nikada nije otkriveno ko je tačno poslao Principa i organizovao Mladu Bosnu. Niti zbog čega tačno. Ipak, postoje određeni dokazi.
Austrougarska je tvrdila da je iza svega stajala Srpska vlada, zbog čega je kasnije i objavila rat. Zvanični Beograd je to odsečno negirao. Ipak, istina je verovatno negde između, smatra Christopher Clark, istoričar sa Kembridža. Zna se da je njega i druge atentatore naoružao Dragutin Dimitrijević Apis, vođa Srpske vojne obaveštajne službe i član Crne ruke koji je 11 godina pre toga organizovao atentat na kralja Srbije i to uz podršku ruske tajne policije.
Pomogao im je i da se krišom prebace u Bosnu. Nikada neće biti otkriveno ko je sve (i da li) iz Vlade znao za plan.
Princip je uhapšen i osuđen. Ali ne na smrt pošto Austro-ugarska nije imala smrtnu kaznu za mlađe od 20 godina. Umro je u zatvoru Theresienstadt u Češkoj od tuberkuloze u aprilu 1918. godine. Sahranjen je u Sarajevu.
Jedan od atentatora, Vaso Čubrilović je preživeo zatvor i kasnije postao funkcioner u posleratnoj Titovoj Jugoslaviji. Trebalo bi znati da je isti taj Vaso Čubrilović bio akademik SANU, a da je 1937. izdao memorandum o proterivanju Albanaca sa Kosova.
Umro je 1990. godine. "Nije nam bila namera da izazovemo svetski rat", napisao je sestrama iz zatvora.
Da li su ga izazvali? Sasvim sigurno je ovaj nesrećni događaj bio varnica za početak Rata. Da li bi se rat dogodio i bez toga? Verovatno bi. A kakve su bile posledice za Srbiju? Potpuno katastrofalne. Srbija je u ratu izgubila oko 1.300.000 stanovnika, odnosno trećinu stanovništva i čak 60 posto muške populacije.
Gavrilo Princip se u Srbiji danas slavi kao heroj. Tako mu je juče u Beogradu podignut spomenik uz najviše državne predstavnike. Ali vidite, Princip uopšte nije bio srpski nacionalista, niti je uopšte mislio da se bori za srpske interese.
Trebalo da znate kako je o sebi govorio sam Princip na suđenju u Sarajevu: "Ja sam Jugoslovenski nacionalista, koji želi ujedinjenje svih Južnih Slovena."
Da li je atentat doneo dobro Srbiji? Namere mladog Gavrila Principa za stvaranje zajedničke države Jugoslavije moguće je donekle opravdati mladalačkom zanesenošću. Međutim, uspešna politika se ne postiže radikalnim aktima usamljenih pojedinaca. Treba znati da je vlada Kraljevine Srbije prihvatila sve tačke ultimatuma koji je usledio, a koje su se odnosile na krivično gonjenje odgovornih na teritoriji Srbije, zabranu ekstremističkih organizacija, uklanjanje oficira koji otvoreno rade protiv Austro-ugarske, sprečavanje nelegalnog transporta oružja preko granice i sl.
Imajući to u vidu, ozbiljno se postavlja pitanje nije li grupa ekstremista u srednjem nivou tadašnjih državnih organa predvođena pukovnikom Dimitrijevićem ovakvim činom namerno dovela Kraljevinu Srbiju i najviše nosioce vlasti u položaj od koga Srbija nije mogla da ima nikakve koristi, već samo nezamislivu štetu. Po svemu sudeći jeste. Iz kog motiva, nije sasvim jasno.
Kada se ima u vidu da je na čelu te grupe bio isti čovek koji je 11 godina ranije ubio srpskog kralja, a da je dve godine kasnije ogranizovao pokušaj atentata na još jednog srpskog kralja (tada srpskog regenta), dobija se mračna slika esktremista koji su Srbiju višestruko zavili u crno ne prezajući od ubijanja najviših ličnosti uključujući i srpske kraljeve. Posledice ovakvih postupaka sasvim sigurno i danas osećamo. Danas bismo Dimitrijevića, modernim rečnikom, sasvim sigurno nazvali terorista.
Velike ideologije su do sada po pravilu donosile samo veliku patnju i gotovo nikakvu korist. Srbiji i Srbima pogotovo!
