Juče smo predstavili kovčeg Louis Vuitton u kome će se čuvati trofej za pobednika Svetskog prvenstva (SP) u fudbalu. Pri tome, napisali smo da samo vanzemaljci i ljudi koji žive ispod staklenog zvona ne znaju da predstoji ovaj globalni događaj u Južnoj Africi. Međutim, od juče nam je u redakciju došlo mnogo mejlova od ljudi koji žive ispod staklenog zvona u kojima piše da, ne samo da ne znaju gde će se SP u fudbalu održati, već ne znaju ni šta je to fudbal.
Naravno, Domino magazin podržava sve različitosti načina života, te tako izlazi i u susret ljudima ispod staklenog zvona i objašnjava šta je to fudbal.
Najpre, fudbal je igra. S obzirom da je mnogo filozofa, sociologa, antropologa i ostalih "ologa" pisalo o tome šta je igra, nećemo se zadržavati na tom aspektu – preporučujemo da se ode do najbliže biblioteke i na brzinu pročita tih nekoliko stotina knjiga. Fudbal je igra, dakle, međutim, moramo da primetimo da ta igra nije svuda ista. Tačnije, fudbal je igra koja samo prividno ima svuda ista pravila i igra se na isti način i u Engleskoj i u Srbiji, na primer. Realnost je, zapravo, potpuno drugačija, te ćemo fudbal najbolje opisati komparativnom analizom ove igre u ove dve zemlje.
Prvo, one prividne sličnosti: fudbalska igra, odnosno utakmica, se igra na stadionu – to je mesto gde se okupljaju ljudi koji gledaju dva suprotstavljena fudbalska tima. Tu, međutim, sva sličnost prestaje. Na primer, stadioni u Srbiji nemaju toalete. Umesto njih, imaju prostoriju gde stepen kontaminacije ljudskim izlučevinama prevazilazi mogućnost prosečnog čoveka da je podnese. Stoga, prosečan čovek ne odlazi u te prostorije, već svoje potrebe obavlja izvan njih, šireći tako kontaminaciju mokraćom, povraćkom i ostalim proizvodima ljudskog tela. Rezultat te pojave je da celi sektori stadiona u Srbiji užasno zaudaraju, te da se, polako ali sigurno, svaki stadion u Srbiji pretvara u jedno veliko, smrdljivo, zapišano zdanje.
Dalje, ljudi. Ljudi su sledeća velika razlika fudbala u Engleskoj i Srbiji. Na utakmicama u Engleskoj, nije nikakav problem primetiti cele porodice kojima fudbalska predstava dođe kao prijatan porodični piknik. U Srbiji, dapače, videti celu porodicu na stadionu predstavlja signal da odmah pozovete socijalnog radnika i prijavite nesavesne roditelje koji svoju decu izlažu opasnosti, ne samo ogromnog zadaha kloake i mogućnosti dobijanja žutice, već i rizika od teških telesnih povreda. Naravno, ne valja suditi o čoveku prema odeći koju nosi, no, u Srbiji ljudi koji sebe nazivaju navijačima na stadionu uglavnom ne nose ništa sem donjeg dela trenerke. Situacija se menja kada učestvuju u tuči – tada se oblače znatno pristojnije, stavljaju čak i šalove preko lica i ogromne kapuljače, verovatno demonstrirajući protiv odluka nekih evropskih zemalja da se zabrane nošenje feredže u osnovnim školama.
Možda razlika u ljudima na stadionima u Engleskoj i Srbiji nastaje iz razlika u okruženju? U Engleskoj se ljudi nalaze na metar od terena, i sasvim dobro mogu da vide aktere utakmice. U Srbiji teren i navijače neretko deli više desetina metara, atletska staza, rov, kao i ogromne, visoke ograde. Otud i ne čudi želja "ljubitelja fudbala" u Srbiji da dođu bliže svojim ljubimcima, te često preskaču ograde, ulaze na teren i vesele se zbog ovog nadljudskog uspeha.
Kada je reč o terenu, i tu postoje razlike. U Engleskoj se fudbal igra na travnatom terenu. U Srbiji se fudbal uglavnom igra na kojekakvim utabanim oranicama, kaljugama, livadama i ostalim poljanama. Katkad tereni u Srbiji imaju i travu, no, dešavalo se da se pojedini igrači žale na visinu te trave, te je najčešća praksa da se teren sastoji od mešavine trave i blata.
Broj fudbalera koji igraju utakmicu se ne razlikuje, no, njihove sposobnosti su toliko drugačije da se gledaoci često pitaju da li je reč o istom sportu. Gledaoci, koji putem TV-a imaju mogućnost gledanja utakmica u Engleskoj, nerviraju se kada nakon toga gledaju domaći fudbal, te psuju igračima celu bližu i dalju rodbinu. Neretko im igrači uzvrate. Frustracije i jednih i drugih rastu, te svi zapravo žele da se presele u Englesku.
Možda je tako i najbolje.
