Zid je stajao skoro trideset godina. Bio je simbol jednog vremena, hladnog rata, sukoba dva sveta, sukoba dve ideologije. Jedna od tih ideologija bila je, očito, uspešnija i primamljivija od druge – ljudi su rizikovali živote i ginuli pokušavajući da pređu sa jedne na drugu stranu – u suprotnom smeru nije bilo ovakvih pokušaja…
Život na jednoj strani je delovao glamurozno, bogato, prosperitetno; bio je okupan svetlošću, slobodom, sitnicama koje su delovale nedostupno drugoj strani – ni ne čudi da su ljudi očajnički pokušavali da prebegnu. Istočni deo podeljenog grada, kao i celi istočni deo podeljene zemlje je, pre podizanja Zida ubrzano gubio stanovništvo – od ukupno 17 miliona stanovnika Istočne zemlje, 2.5 miliona ljudi je prešlo u Zapadnu zemlju u periodu od 12 godina, od osnivanja 1949. do 1961. Istočna zemlja je mogla da se zapita zašto joj stanovništvo odlazi, šta mu smeta, šta želi, ali ništa od toga nije uradila. Umesto toga, u svom delu podeljenog grada je napravila Zid. Zid koji će postati simbol ideologije, ideologije koja će, simbolično, propasti njegovim rušenjem dvadeset osam godina kasnije. Srušili su ga sami građani Istočne zemlje, bez pušaka, tenkova i krvoprolića – ovo je toliko bilo neočekivano i neverovatno da mnogi sa obe strane Zida nisu mogli da poveruju da je prelaz slobodan dok se sami nisu uverili.
Međutim, rušenje Zida nije imalo značaj samo za Berlin, grad u kome je podignut, niti za dve zemlje sa istim narodom, Zapadnu i Istočnu Nemačku, koje su se ubrzo potom ujedinile. Pad zida je značio i pad komunističke ideologije i svih njenih varijacija koje su nastale tokom godina u svim zemljama Evrope; značio je i raspad i nestanak jedne svetske super-sile; značio je prevlast tržišne ekonomije; značio je ubrzano ujedinjavanje Evrope; jedan autor (Frensis Fukujama) je čak najavio i kraj istorije, tumačeći pad Zida i sve njegove posledice kao konačnu pobedu liberalne demokratije kao ultimativnog političkog sistema.
Devetog novembra 1989. godine, jedna vrsta političkog sistema je otišla u istoriju. Dvadeset godina kasnije, većina zemalja bivšeg Istočnog bloka je unutar granica Ujedinjene Evrope i uživa u blagodetima otvorenih granica, otvorenog tržišta i slobodnog preduzetništva, a jedna od prvih među jednakim u evropskoj porodici je upravo ujedinjena Nemačka. Protivnici ovakvog sistema se i dalje sa setom sećaju vremena kada su imali zagarantovan posao, zdravstvenu zaštitu, vreme kada nisu morali toliko da brinu o sebi, kada je postojao "neko gore" da misli za njih. To je vreme sada samo u sećanjima ljudi. Svet je otišao dalje…
