Možda ste ove nedelje u prolazu čuli vest da park koji se nalazi pored bečkog Dunavskog kanala u devetom okrugu sada nosi ime "Park Diane Budisavljević".
I verovatno nikada niste ni čuli za ovu Austrijanku.
Recimo zato što je Diana zaboravljena. Zaboravili su je Srbi, Austrijanci, Hrvati. Njenog imena verovatno nema ni u jednoj istoriji niti u udžbeniku. A trebalo bi. O zaista bi trebalo!
Evo zašto.
Diana Obexer rođena je 15. januara 1891. godine u Inzbruku u Austriji gde je i odrasla.
Nešto kasnije, dok se njena rodna Austrija okretala ludilu fašizma Diana je živela u Zagrebu mirnim životom. Bila je udata za poznatog hirurga Julija Budisavljevića, uglednog šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Inače Srbina.
A onda je počeo Drugi svetski rat. U Hrvatskoj je osnovana NDH, a ubrzo je počeo i pokolj srpskog stanovnišva. Mnogi su ubijeni, a oni srećniji odvedeni u logore.
Umesto da uživa u visokom društvu i uživa u svim privilegijama koje je imala, Diana je imala malo drugačiju ideju. Zapravo uradila je nešto zaista nezamislivo. Ova Austrijanka je u tajnoti organizovala jednu od najvećih i najsloženijih humanitarnih akcija za vreme Drugog svetskog rata u celoj okupiranoj Evropi.
Diana je shvatila da svoj uticaj, znanje nemačkog i činjenicu da je Austrijanka može da iskoristi na najbolji način. Ona je krajem 1941. i početkom 1942. godine pokrenula masovnu akciju spašavanja dece. Najčešće srpske dece i pogotovo siročadi čiji roditelji su ubijeni. Naravno, bilo je i drugih.
Dijana je okupila plemenite članove Crvenog križa Hrvatske, lekare i drugo zdravstveno osoblje, kao i veći broj uglednih pojedinaca iz raznih oblasti života u Zagrebu koji su se svi angažovali na zaštiti dece. Neki su davali priloge, drugi štrikali i šili dečiju odeću, dok su ih neki hranili i čuvali.
Ali ni to nije sve.
Diana je lično odlazila u koncentracione logore i bukvalno otimala decu na samrti. Uz to je sve vreme vodila i tajnu kartoteku i evidenciju sa nadom da spašenu decu ponovo spoji sa svojim roditeljima i sačuva podatke o njihovom poreklu, što je Pavelićev režim po svaku cenu hteo da spreči.
Spašena deca su bila smeštena na razne načine. Veći deo su krile hrvatske porodice, deo je bio kod katoličkih sveštenika koji nisu podlegli ludilu NDH. Neki su smešteni u grupne centre u kojima su uslovi bili daleko bolji nego u logorima.
Za četiri godine koliko je trajala akcija spašavanja jedanaestoro Dianinih saradnika je ubijeno od strane ustaša i nacista.
Ipak, vredelo je!
Izlažući sebe i svoje porodice životnoj opasnosti Dianina grupa je uspela da spasi neverovatnih 15.000 dece. Umrlo je 3.254 dece, dok je rat na kraju preživelo više od 12.000. A to je recimo 11 puta više života nego što je Oskar Šindler uspeo da spasi. Bez namere da umanjimo njegovu plemenitost i ogromne zasluge.
Posle oslobođenja Diana je nastavila rad na povezivanju dece sa roditeljima. Ipak, ubrzo su došli agenti komunističke OZNE u Zagrebu koji su joj oduzeli kartoteku čime je onemogućen dalji rad ali i izgubljen podatak o tačnom broju spašene dece.
Diana je pisala i dnevnik za vreme rata. On je na nemačkom a posle rata je izdat ali samo u 700 primeraka. Evo šta je recimo napisala: "Za neke od preostalih sam uspela dobiti neke podatke, ali mala umiruća stvorenja nisu mogla ništa da kažu. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imao majku koja je za njim gorko plakala, imao je svoj dom, svoju odeću, a sada je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, sa oduševljenjem pozdravljeno, sa ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol".
Diana se posle rata povukla u svoj rodni Inzbruk gde je preminula 1978. godine potpuno zaboravljena. Nikada nije govorila o svom radu za vreme rata i nikada se nije oporavila od posledica obilazaka logora.
Ipak, Diana je posthumno postala prvi nosilac odlikovanja Srpske pravoslavne crkve Carica Milica, a dobila je i Zlatnu medalju Miloša Obilića. U Beogradu dve ulice nose njeno ime.
Klikni Like da i drugi vide!
