Četvrtina veka od pada Berlinskog zida biće obeležena sledeće nedelje. I to simboličnim postavljanjem 8.000 svetlećih belih balona, koji će pokazivati gde se nalazio ozloglašeni zid koji je 29 godina delio istočnu i zapadnu polovinu grada i na kome su poginuli mnogi građani Nemačke.
Od 7. do 9. novembra baloni će biti postavljeni u dužini od 15 kilometara u okviru projekta „Granica svetlost“ (Licht grenze), a u videu iznad možete da vidite kako će sve izgledati.
Inače Berlinski zid (Berliner Mauer) su podigli Sovjeti kako bi izolovali Zapadni Berlin, odnosno kako bi onemogućili prelazak građana iz jednog dela u drugi. Sagrađen je 1961, a utvrđen godinu dana kasnije. Pre tačno 25 godine, 9. novembra 1989. ponovo je otvoren za slobodan protok ljudi, a ubrzo potom je skoro potpuno srušen.
Sve je počelo posle Drugog svetskog rata, kada je Berlin, kao i ostatak Nemačke, podeljen u četiri sektora kojim su upravljali Amerikanci, Sovjeti, Francuzi i Englezi. Zapadni Berlin je tako ostao praktično opkoljen sa svih strana sovjetskim sektorom.
U početku, građanima Berlina je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću između sektora. Ali kako je Hladni rat postajao sve ozbiljniji a sukob između Sovjeta i Zapada sve dublji, tako je slobodan protok ljudi bio sve restriktivniji. Granica između Istočne i Zapadne Nemačke je zatvorena 1952, ali je jedino u Berlinu ostala otvorena. To je iskoristilo oko dva i po miliona Istočnih Nemaca koji su prebegli na Zapad između 1949. i 1952. godine.
A onda su Sovjeti odlučili da izgrade zid kako bi sprečili prelazak Nemaca u zapadni deo grada i zemlje. Amerikanci i vlast Zapadne Nemačke su organizovali avionsku vezu sa izolovanim gradom, kako bi stanovnike snabdevali hranom i drugim potrebštinama.
Istovremeno, građani Istočne Nemačke su na sve načine pokušavali da prebegnu. Neki su preskakali zid, drugi su kopali tunele i koristili metro kako bi prebegli. Kris Guefroj je poslednja žrtva Sovjetskog režima u Nemačkoj i Berlinskog zida. Imao je 20 godina kada je 5. februara 1989. poginuo pokuvajući da prebegne. 25 godina kasnije još uvek se istražuje koliko je zaista ljudi poginulo na nemačko-nemačkoj granici.
Berlinski zid je bio dugačak oko 150 kilometara, a nadgledala ga je granična služba DDR-a naoružana do zuba i sa naređenjem da puca bez pitanja.
Ozloglašena Istočnonemačka tajna služba Štazi je skrivala broj nastradalih. Tek nedavno je otkriveno da je njih 138 smrtno stradalo na samom Berlinskom zidu. Na to se dodaju još i oni koji su ubijeni pred zidom. U ovaj broj ne spadaju i svi oni koji su sami sebi oduzeli život jer nisu mogli da podnesu činjenicu da žive u režimu DDR-a.
Inače, rušenje Berlinskog zida je zapravo počelo u Mađarskoj. U maju 1989. godine, šest meseci pre pada zida, mađarska vlada je uništila sigurnosne barikade na granici sa Austrijom. Nekoliko meseci kasnije, Mađari su sve pozvali na Pan-Evropski piknik na samoj granici kod grada Soprona. Tu priliku je odmah iskoristilo oko 600 građana Istočne Nemačke koji su prebegli u Austriju. Šef mađarske granične službe u gradu Arpad Bella je naredio vojnicima da ne pucaju, zbog čega su ga mnogi optužili da je izdajnik. Ipak, tako je izbegnut masakr, a do novembra 1989. godine oko 50.000 ljudi je prešlo u Zapadnu Evropu preko mađarske granice.
82 dana posle Pan-Evropskog piknika pao je i Berlinski zid.
Smatra se da upravo taj događaj predstavlja početak kraja Hladnog rata, Sovjetske okupacije Istočne Evrope, krah Sovjetskog Saveza i početak ujedinjavanja evropskih naroda.
